JURIJ HUDOLIN – ZLATKO ZAHOVIČ EVROPSKE KNJIŽEVNOSTI

       

                    foto: Kupindo.com                                              foto: Lupiga.com

Piše: Tadija Čaluković
 

         Postoje i gori zločini od paljenja knjiga. Jedan od njih je i njihovo nečitanje.

                                                                                                         
                                                                                                  Rej Bredberi

Kako se dogodilo to da zavoliš književnost? I kada se to dogodilo? I šta je bio prelomni momenat da dodje do takve ljubavi? Ovo su verovatno najčešća pitanja koja su mi postavljali, a ono što je još zanimljivije nikome nisam odgovorio isto. Pa tako ni tebi cenjeni čitaoče neću ponuditi isti odgovor kao što sam pre tebe i tvojih željnih načitanih očiju odgovarao mnogima. Naime, zaista mislim da je fudbal jedan od faktora zbog kojih volim književnost. I Jurija Hudolina...
Smatram da se fudbal u neku ruku može sagledavati kao nauka. Fudbal, moju veliku ljubav zaista sagledavam kao ozbiljan analitičar. Ali to da je fudbal neka nova vrsta nauke mogu razumeti ponajviše ljudi koji se time bave iz takozvane  fotelje: sportski komentatori, novinari i knjigoljupci. Vremenom sam naučio i izgradio sopstveni sistem da svakog pisca posmatram kao fudbalera – na kojoj poziciji je najbolji iliti koji žanr mu najbolje ,,leži’’, koliko je vešt u pripovedanju, a koliko spretan u driblinzima.
 

No, kakve sad to ima veze sa Jurijem Hudolinom? Velike!
Jurij Hudolin je jedna specifična pojava evropske književnosti. Iako kaže da se oseća više kao Italijan, nego kao Slovenac, teško je zamisliti slovenačku književnost bez njega i njegovog velikog podviga – romana ,,Pastorak’’.  Taj roman prkosno stoji na mom spisku najboljih romana na ovom kontinentu. To je čovek koji uredjuje književni časopis ,,Apokalipsa’’ koji je zasigurno najbolji na Balkanu. Pretpostavljam i jedini koji se bavi isključivo – kulturom.
Hudolin nije samo vešt pisac, već i izuzetan (povremeni) reditelj, pa tako kada čitate njegove knjige vrlo lako će vam iskakati pred očima filmski  junaci, a osećaćete se  kao da gledate film, a ne da čitate knjigu. Upravo zato, Jurij je živ primer toga koliko su povezane književnost i kinematografija. On je po mom mišljenju pisac čije je najmarkantnije oružje snaga da izgradi neprikosnovenog junaka.
 

Jurij u pogovoru romana ,,Pastorak’’ u poslednjoj rečenici kaže: ,,Stoga moram da ispričam priču o Benjaminovom životu u Panulama’’.
I ispričao je tu priču fenomenalno. Naposletku, dobar pisac je čovek koji ima dobru priču i ume otmeno da je isrpiča. Ne vredi ništa u književnosti, ako imate najbolju priču na svetu, a ne umete da je gospodski ispripovedate i obrnuto.
Likovi koji se radjaju u njegovom opusu svojstveni su i neobični, pa tako njega i još nekoliko odličnih pisaca svrstavam u grupu onih koji umeju da daju perfektna imena svojim literarnim herojima i gubitnicima.
Jedno od važnijih merila za to koliko je neko dobar pisac ogleda se i prepoznaje po tome kakva je imena nadenuo svojim akterima, a to sam naučio od jednog drugog epohalnog pisca. Dakle, njegove ,,marionete’’ su: Ingrid Rosenfeld, Benjamin, Loris Čivitiko, Valter Zakrajšek...
Kakva divna imena! Ne volim da čitam pisce koji daju prosta i obična imena svojim junacima. Oni su miljama daleko od književnika i ozbiljne literature. U ,,Pastorku’’  postoji  zaista mnogo interesantnih scena koje su toliko uverljive da bi lako mogle da bude i filmske. Jedna od njih je iz 40. poglavlja:

Najpre, dečak Benjamin uoči Nove godine od svog oca dobija kartonski paket sa knjigama. Pregledavši knjige koje je dobio, stavio ih je na pod. Baš u tom momentu u sobu ulazi njegov očuh Loris Čivitiko koji je u sobu ulazio jedino ako je bilo potrebe za batinama. Čivitko koji je na svom imanju imao samo jednu knjigu o preradi zemljišta i humusa, ljutito je rekao: ,,Šta je ovo?  Hoćeš da mi zatrpaš kuću tim papirima?’’, a potom uzeo zbirku Edgara Alana Poa i pitao: ,,Ko je taj peder? Čudno mu ime’’, zatim se zagledao u njegovu sliku na koricama i nastavio: ,,Ufff kakvi podočnjaci, taj sto posto pije za dž po Sloveniji! Da ga nisi slučajno pozvao u Panule! Odmah ću obojicu da isteram. Tome ne bih ni octa natočio u svinjsko korito! Ne dovodi mi tog u kuću’’...   

Kada je reč o romanu ,,Pastorak’’, on se doista na prvu (fudbalsku) loptu može doživeti kao klasična priča o nasilju u porodici, pa tako i glavni protagonista gospodin Čivitiko, tipičan je bahati siledžija. Medjutim, već na drugu loptu jasno nam Hudolinov artefakt daje do znanja da je u pitanju osnovni obrazac agresije i zla medju ljudskom rasom u vremenu kada se SFRJ raspada, ali se malo šta promenilo do dan-danas. Svi lajtmotivi su isti: šovinizam, nasilje, bahaćenje, pa i sam rat ako situaciju  posmatramo globalno.
I baš zbog toga, će ova knjiga biti aktuelna i u 22. veku, jer takvo ponašanje čovečji živalj nikad neće iskoreniti. O kvalitetu i vrednosti ovog rukopisa u prilog ide činjenica da je Taras Kermauner, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za književnost kazao da je Hudolinov ,,Pastorak’’ jedan od najboljih slovenačkih romana u poslednjih sto godina. Takodje, Hudolin kaže da je svaka njegova knjiga pomalo autobiografska, jer sve likove koje je stvorio su u stvari gradjeni po likovima ljudi iz njegove blizine ili po njegovim ličnim osobinama i karakteru. Njegova književnost tera na razmišljanje što je jako važna ,,osobina’’ jednog ozbiljnog književnog dela.

Ingrid Rosenfeld je recimo svoj mir pronašla u literaturi. Kao i Jurij Hudolin, koji u ,,Pastorku’’ kao nadu i šansu za bolji život preporučuje velike pisce i ostvarenja brojnih književnih klasika poput Tina Ujevića, Ive Andrića, Ivana Cankara, Lava Tolstoja, Šekspira, Josipa Vidmara, Tomasa Mana, Tomasa  Bernharda, Knuta Hamsuma i mnogih drugih.
 

Na neki način Jurij Hudolin je slovenačka verzija Gorana Petrovića, jer u knjigama ovih velemajstora njihovi junaci neretko i sami vole da čitaju. Pa tako, poslednja reč koju ćete pročitati u ,,Pastorku’’ je omiljena reč svih čitalaca. Knjige – to je ta reč.
Elem, ,,Pastorak’’ tako uporno i bistro pripoveda o tome da rat verovatno i nije najnakaradniji pakao na planeti, već možda pojedinci koji dovode do takvog stanja.
 

U čitanju ,,Pastorka’’ na treću ,,loptu’’ sam već zbunjen, ali i dalje zamišljen. Izgleda da je ta treća lopta, de facto lopta koja nam je pala na glavu.
U ovom trenutku se ta lopta nalazi na grudima Zlatka Zahoviča koji vešto centrira na glavu Jurija Hudolina koji je stameno udara i postiže književni gol. Taj gol doneo je ogromnu pobedu kvalitetnoj književnosti nad raznoraznim šundom.
Uostalom, Jurij Hudolin i sam veruje da će svaki novi prevod ,,Pastorka’’ približiti slovenačku književnost, literaturama zemalja koje su prevele dotični roman.
Književnost kao i svaka druga umetnost, tome i služi: da nas ujedini u sreći, ljubavi i pobedi.
A zar nije književnost ništa drugo, no složna harmonija svih nas koji čitamo i pišemo knjige?