Piše : Milan Novičić
Pošto je stvorio svet, sve živo i mrtvo, vidljivo i nevidljivo, Gospod je iz zemlje stvorio čoveka da vlada Njegovom tvorevinom. Podario mu je za to ljubav, slobodu i razum, zato ne možemo reći samo „Cogito ergo sum“. Tako čovek može oblikovati svoju okolinu da bi koristila, ne samo njemu, već i drugim živim bićima koje su korisne čoveku. Znanje je sredstvo kojim čovek može povratiti bogoliku prirodu od koje je otpao sledeći slobodno, ali bez ljubavi i razuma, laži gordoga i nečastivoga. Ono što je baklji svetli plamen, to je razumu govor, sposobost ljudi da međusobno slove, a uče jedne druge i pomažu jedni drugima na putu ukcravanja na Lađu Spasenja.
Reči imaju veoma veliku snagu. Reči oživljuju ne samo tvorevinu Božiju već i ono što je čovek stvorio u korist sebi i okolini. Tako zadužbine ljudi žive u rečima koje kroje priče i legende. Reč, pisana ili nepisana, je spomen tim zadužbinama, s tim da je pisana reč bolje sačuvana. Naš čuvenik književnik Ivo Andrić je u svom romanu zapisao legende o čuvenom mostu, zadužbini velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Taj most, koji i danas blista u svojoj monumentalnosti, je simbol Višegrada i cele reke Drine. Ali ono što taj most najviše krasi jeste njegova namena; premošćavanje moćne reke i spajanje dve obale, Zapada i Istoka. Tako je mislio i Mehmed-paša Sokolović pošto ga je podigao. On nije na svoj most gledao samo iz ugla iz koga danas emiri Dubaija, na primer, gledaju Burdž Kalifu kao najvišu zgradu na svetu, ali koja u suštini nema praktičniju namenu od drugih zgrada. Veliki vezir je svoje most prvenstveno zamišljao kao vezu dve obale, kao što smo rekli, i to je ono što njegov most toliko krasi. Kao što su zidanje crkve Aja Sofije u doba romejskog cara Justinijana ili zidanje crkve manastira Ravanice u doba Kneza Lazara postale teme mnogih legendi, opevanih kog potonje i u epskim pesmama, tako je snaga reči iz legendi dala još veći sjaj višegradskom mostu. I ako su te legende izmišljene, one svedoče epsku veličinu našeg naroda, kako kod pravoslavnih hrišćana, tako i kod onih koji su pod preteškim pritiskom popustili i morali dati veru za večeru, veru za zemaljski život i postati muhamedanci ili rimokatolici. Ko god da je, pre mosta, premošćavao reku na moćnome hatu, bio to Marko Kraljević, kako veruju deca Svetoga Save, ili Šeik Turhanija, kako veruju poturčeni, taj junak živi u srcima zajednica koja ga je uzdigla u legendama. Ne samo snaga junaka, već i nežnost majki naših doseže epsku veličinu. Majka blizanaca Stoje i Ostoje u legendi je odmah pored Majke Jugovića.
Da li su ta deca zakopana pošto su rođena mrtva, ili počivaju u kamenom mostu preko Drine, pošto su morala biti žrtvovana da bi se smirila vodena vila koja je most rušila? Tačno je ovo prvo, ali ovo drugo ima mnogo veću epsku snagu. Ta vodena vila nije bio niko drugi do Radisav sa Uništa, čija je smrt na kocu bila siže svog srpskog petovekovnog stradanja, te je srazmerno time, u svesti pravoslavnih Srba, stao rame uz rame sa Milošem ,,Kobilićem''.
Kao što legende slave, tako i legende plaše, upozoravaju na Crnog Arapina koji pogledom iz stuba mosta osuđuje na smrt. Ovaj nadzornik gradnje koji je poginuo nesrećom, postao je mračna strana mosta, skrivena u njemu, i ako je sahranjen propisno, po šerijatu. Iako su ove legende samo imišljene, one upućuju na moćan duh svih Srba, sve tri vere, koji je opstajao sa promenom religije. Taj duh nam je bio pokretač i u miru i slozi, ali i u tragičnim ratovima u dvadesetom veku u kojima nam je tuđin bacio jabuku razdora, pored velikih grešaka svih nas.
Коментари
Постави коментар