VELIKA ISPOVEST ALEKSANDRA DIKLIĆA: BITI BEOGRADJANIN ZNAČI DA POŠTUJEŠ I SVOJE I KOMŠIJINO

               
                                           Foto : Facebook stranica Aleksandra Diklića

Razgovarao : Tadija Čaluković

On je pripovedač prestonice Srbije. Autor je dve izutetno značajne knjige i TV serijala o Beogradu. Prva je ,,Beograd - večiti grad’’, a druga knjiga je izašla pre nekoliko meseci, Ona nosi naziv ,,100 senki nad Beogradom’’. U velikom intervjuu internet časopisu SALOME govorio je o lepoti ovog velegrada.
Ako je Aleksandar Gajšek otprilike rekao da čitaoci knjige ,,100 senki nad Beogradom’’, nikada više neće isto koračati Beogradom nakon čitanja iste, to važi i za čitaoce ovog epohalnog intervjua. Moj današnji sagovornik je Aleksandar Diklić.

                             

                                                              Foto : knjižara SIGMA

Vaša aktuelna knjiga „Sto senki nad Beogradom" „porodila" se 14.  juna ove godine, na dan kada sam ja napunio 15 godina. Koliko godina ste Vi imali kada ste shvatili u kakvom divnom velegradu živite i kada je on postao Vaša fascinacija?

-   Pre svega, neobično mi je drago što nas dvojica delimo značajan datum koji, siguran sam, obojica nećemo zaboraviti. Moja fascinacija Beogradom potiče od najranijih dana. Rođen sam davne 1970. godine i to na Novom Beogradu, dakle mestu koje ne poseduje taj istorijski teret koji je u krvnoj vezi sa centralnim delovima naše prestonice. Već u ranim danima, a verujem da je to bilo čak pre desete godine, Beograd, taj monument preko Save, posmatrao sam kao teritoriju za „moje lično osvajanje“. „Hakleberijevski posao“, posao otkrivanja toliko drevnog i grandoznog grada u meni je palio mistične  vatre i pitanja, a moju je maštu budio moj otac koji je bio veliki ljubitelj istorije našeg malobrojnog, ali velikog naroda. Dakle, ako je ovo što se između mene i grada Beograda može okarakterisati kao „ples“, mi igramo odavno, poznajemo se prilično, ali ne izostavljam priliku da o mom rodnom gradu, čini mi se, jedva da znam dovoljno. To je Beograd, veliki lik, ogroman „istorijski igrač i plesač“.

Ima li Vaša knjiga „Sto senki nad Beogradom" još neku vezu sa brojem 15?  

-         Pitanje je u samoj suštini dobro, jer tvrdim da se u ili iz Beograda granaju beskrajne priče od kojih je teško odabrati lepšu, bolju, tragičnu ili komičnu. Ovo je naprosto čarobno mesto. Tako mom odgovoru ne treba puno vremena za pripremu.. Beograd je poštovani sagovorniče u 15. veku, naročito u prvoj polovini veka, postao valjda najlepši grad Evrope i Orjenta. Beograd je uistinu bio magapolis, multikulturalni centar sa neverovatno brojnim i šarenolikim grupama ogromne količine potpuno različitih naroda Evrope. Ako bismo uz pomoć mašte na momenat otputovali u 15. vek, videli bismo veličanstveni grad despota Stefana, čoveka kojeg nikada, čini mi se, nismo izučili pa ni shvatili u dovoljnoj meri. Beli grad, posvećen Svetoj Bogomateri, bio je središte ne samo trgovine, već i politike, kulture, gradski bazar je bio svojevrsno čudo tog doba, a siguran sam da su današnji tržni centri samo bleda senka raznolikog i šarenolikog sveta koji je u Beogradu imao ne samo svoje utočište već i garantovan prosperitet, kako u duhovnom, kulturnom tako i u finanskijskom smislu. Činjenica da smo u 15. veku imali „Zakon o srebru“ vodi nas ka nesvakidašnjem podatku da smo u doba prosvećenog despota, bili možda i najbogatija država ovog dela sveta.

                                                  Foto : Kupindo.com

 Milan Vlajčić je rekao otprilike za Vašu kultnu knjigu „Beograd večiti grad" koja je doživela i svoje 24. izdanje, da se o Beogradu tu i tamo pisalo, ali da ovakav poduhvat nije dosad zabeležen. Na koji način uspevate da dodjete tih neverovatnih podataka o prestonici Srbije?

-         Gospodin Milan Vlajčić je po mnogo čemu patron i prvi pokretač kada je u pitanju moja poterba da izdržim u maratonu koji bi mogli da nazovemo „Potraga za izgubljenim Beogradom“. Pre odgovora, skraćem pažnju da je lekovito potražiti mišljenje onih čije se sećanje pruža dalje u vreme, dalje od vašeg ličnog iskustva. Zahvalan sam ovom divnom čoveku na podršci kao i na prijateljskim smernicama koje mi je ponudio. Istini za volju, nisam bio sasvim poslušan, ali je svakako lepa činjenica da sam o svom projektu, pre svih, mogao da pričam sa istinskim gospodinom Milanom Vlajčićem. Na posletku, evo i odgovora na pitanje. Svako razdoblje u istoriji srpske prestonice traži zaseban pristup. Tako treba, ako dozvolite, tertirati svaku veliku temu. Ogromno nasleđe je potrebno podeliti u deljive i logične celine, a zatim se valja posvetiti svakom delu ponaosob. Ovde leži još jedna „tajna“. Sva poglavlja, rađena su sa adekvatnim i potpuno različitim metodama, pa i emocijama. Katkad se valja prepustiti istraživanju i pustiti da vas matica same teme vodi ka cilju, logičnom zaključku ili približnoj slici vremena kojim se bavite. Na kraju, svakom sam se vremenu posvetio kao da je zasebno, samobitno... Celina je dala svoj tok, a konačno, smatram da je ovo jedini način da u istu knjigu ili delo „unesete“ razdoblje od čak 7000 godina.

Koliko je naporno, a koliko komercijalno pisati o Beogradu?

-         Hmm... Odavno negujem jednu „pošalicu“.. U Beogradu, čega nema, nema do petka. Za mene je pisanje o Beogradu uistinu naporno. Kao prvo, ne mogu da budem površan ni na manje ozbiljnim temama, nisam u stanju da gledaocu ili čitaocu, pa ni sagovorniku ponudim nešto „plitko“, jednostavno, gadim se površnosti. Ovo iziskuje goleme probleme u staranju. Ja sam sigurno činio greške. ali sam zaista uvek davao sve od sebe da bi reč imala adekvatan odjek u gradu koji se mora poštovati. Neki drugi autori, naročito posle istorijskog uspeha projekta „Beograd večiti grad“, verovatno su pomislili da je sve što nosi prefiks „Beograd“ može biti unosno. Mene, a čini mi se i sam grad, jednostavno ne interesuje, ali, sa druge strane, verovali ili ne, meni je drago kad god vidim kakvo knjiško ili filmsko izdanje o našoj prestonici. Beograd je, rekoh to već stotinu puta, prozveo toliko istorije da je, a ovo stvarno mislim, teško možemo dosegnuti. Dakle svako ima i pravo i moju podršku da ovaj grad opisuje, doživljava.. Lično sam u Beogradu naravno rođen, ali sam na neki način u njemu i bezbroj puta preminuo, u društvu svojih junaka, u ruševinama samog grada... Nisam siguran da je ovakav pristup svima lagodan, a kako živimo u vremenu koje zahteva „lakše note“ razumem da neko ima potrebu da samoj varoši prilazi i na neki, sebi svojstven, potpuno različit način od mog. Našu pripovedačku istinu ceni sam čitalac i ja u tom pogledu nemam problema. Naravno, voleo bih da se o ozbiljnim temama piše ozbiljno.

                                                  Foto : Kupindo.com 

  

Ipak u „Sto senki nad Beogradom" mnogi čitaoci su se žalili na konfuziju kod nekih podataka. U pogavlju o Djuri Jakšiću nejasno je kada je rodjen, a kada je umro. Pominju se četiri datuma, umesto dva. Dakle, kada je rodjen, a kada je preminuo Djura Jakšić?

-         Ovo je primer pravog, dobro spremljenog razgovora. Krenimo od kraja. Đuro Jakšić taj „umetnik nemaštine ali i nesagledivog dara“ rođen je 1832., a preminuo je 1878.  Besmrtni Đuro je bezbroj puta stradao tokom svog kratkog života. Kada je u pitanju knjiga „100 senki nad Beogradom“, počeli smo sa više različitih podataka, a na kraju se desilo i da je urednik knjige, potpuno ophrvan umorom, zaboravio da opredeli datum. Dakle priznajem da je Đuro čak i u mojoj knjizi stradao greškom „prijatelja“, ali je srećom, svaka neodoumica otklonjena na bar tri načina. Kao prvo, naveden je datum sa epitafa, a ne iz sumljivih, a vidimo i nepouzdanih izvora. Svako ko poseduje prvo izdanje knjige, poseduje izvesan raritet u ovom smislu jer su uistinu navedeni različiti datumi, što je naravno otklonjeno. Nadalje, hteo bi da naglasim „blagi užas“ kada je u pitanju naša faktografija, jer koristimo stari i novi datum. Kada se bavite godinama i datumima, ovo ume da dovede do ozbiljnih problema.

                

Ko su ličnosti čije senke bdiju nad Beogradom? Ko su po Vama najznačajniji?

-         Nad Beogradom bdiju (a ovo je jako lep izraz) senke velikog broja ljudi potpuno različitih nacionalnosti, ljudi iz različitih imena, profesija. Nad Beogradom zapravo bdi sam Beograd sa svim svojim velikanima, svojim krvnicima, ovaj grad opominje i ne dolazi u obzir da neke od njih odvojimo.. Ova celina ipak dozvoljava da se neke godine izdvoje kao krucijalne. Na to pitanje ili na takvo pitanje odgovor takođe nije lagan, ali pomenimo 1456., 1717., 1806., i naravno 1941. godinu. Ovde bi se moglo dodati još bar tuce zastrašujuće bitnih datuma, ali navedene godine daju kakav takav putokaz ka odgovoru.

                  

                                   Foto : Facebook stranica Aleksandra Diklića

Šta je najkraće rečeno topos i srž ove dve Vaše knjige o Beogradu?

-         Opšte ili centralno mesto ovog rada nije ni lagano ni jednosmerno, naravno ni sama srž, njih je naime više.. Ako bismo krenuli u nezahvalan popis tema na temu „šta je to ova knjiga doprinela ili donosi“, najpre bismo se suočili sa činjenicom da je Boegrad grad koji nadilazi grandioznu istoriju naše današnje države. Beograd je, dakle, više od prestonice Srbije. Nadalje, Beograd je grad koji je od vremena praistorije do te mere neistražen, ali nesumljivo veličanstven da je pitanje njegovog istraživanja i obnove gotovo nemoguć posao. Naposletku u ovoj knjizi borave, u neposrednoj blizini, žrtve i dželati, umetnici i hohštapleri, najveći ali i najgori likovi iz naše povesti. Ono što je poseban kuriozitet ove knjige jeste činjenica, da je sem malo poznatih biografija velikana, posvećena pažnja i germanskim aspiracijama i njihovom sagledavanju „Dunavskog rajha“, jer zapamtite, Beograd je tema sva tri rajha koje je stvarao nemački narod od Karla Velikog do danas.

             

„Beograd večiti grad" prikazivan je i kao TV serijal od 27 epizoda u trajanju od 45 do 60 minuta. Istražujete duboko u istoriju Beograda. Šta ste naučili tokom snimanja tih epizoda, imate li neku anegdotu sa beogradskog asfalta koju biste podelili za naše čitaoce?

-   Moja su saznanja, steknuta kroz rad uistinu neopisiva, bar ne u danima našeg razgovora. U pomenutoj želji da ne budem površan, zagazio sam ne u jedno već u desetine „minskih polja“ od kojih svako zahteva dodatno objašnjenje. Stvar nije nimalo laka čak ni za opisivanje. Sam proces mog rada bio je neopisivo težak. Ali, ako bi morao da odredim najgluplju stvar koja mi se desila, to bi bila činjenica da sam mesecima tražio dozvolu da sa kamerom pristupim Kalemegdanu, a čak tri puta su me „hapsili“ pripadnici privatnih policija. Nisam mogao i neću da shvatim da mi je bio ograničen pristup MOM Kalemegdanu. Posle šest meseci sam se izborio za tri dana snimanja. Istovremeno, prijateljstvo, partnerstvo Vojske Srbije, pre svih pukovnika Zogovića, od nas dvojice je stvorilo prijateljstvo koje ne mogu opisati. Beograd se nije „dao“ ni kroz ovaj nonsens. Nadalje, neko nam je napao i uništio ogromnu arhivu, veliki rad je pukim slučajem preživeo samo zbog trivijalne činjenice da sam blagovremeno, našem divnom dizajneru Draganu Boškoviću, slao materijale kako bi ih sagledavao i dao ideje kako da grafički predstavimo sve o čemu sam pisao.  ,,I Bog je u igri’’, rekao mi je jednom prilikom blaženopočivši Episkop Hrizostom. Tada, a bilo je to davno, nisam imao vere da shvatim koliko je u pravu.

            

Drugi poznati pripovedač i turistički vodič kroz Beograd je Zoran Lj. Nikolić. Šta mislite o knjizi „Beograd ispod Beograda" i njegovom poznavanju grada?

-         O Zoranu Nikoliću, ali i gospodinu Vidoju Goluboviću imam nerazblažen osećaj ljubavi i poštovanja. Zorana poznajem neuporedivo više i bolje, pa ipak ovaj je tandem nezamenjiv ako pričamo o našem gradu. Nadam se da će moje reči, sa golemom silom ljubavi upućene, biti shvaćene kako valja. Naime, Zoran Nikolić, toliko voli naš Beograd da je u stanju da čini neverovatne stvari, on piše, ljude vodi kroz čarobni svet Beograda. Gospodin Nikolić i Golubović sa toliko strasti pričaju o našem gradu da njihov trud zapanjuje. Ponavaljam, Zorana poznajem bolje i zaista ga volim i cenim. On je primer kako se grad voli, a nadam se da će MOĆ namestiti da se pre svega viđamo češće (moja greška Zoki, priznajem), ali i da se okušamo u nekom zajedničkom poduhvatu. Mene raduje nečija konstatacija da je On vladar podzemnog, a ja, navodno, nadzemnog Beograda. Mi smo svakako veliki i iskreni prijatelji, ma šta neka vucibatina mislila.

Šta ste Vi voleli da čitate kad ste bili dete, a šta čitate danas?

-         Kao mlad sam zavoleo čarobni svet Milorada Pavića. Sreo sam ga jedanput, prihvatio je ruku i mogućnost da ga poljubim. Sećam se da sam mu rekao: ,,Hvala što ste me probudili’’.  Čini mi se da je sa zadovoljstvom prihvatio kratku i za mene značajnu rečenicu. Mnogo sam čitao, danas sam na žalost opredeljen ka „stručnoj literaturi“, tako da je Grevsa, Remarka, Markesa, zamenio arhiv ,,Gestapo’’-a, naših i stranih arhiva, Eriha Froma i onih koji su pokušali da opišu prirodu ljudske desktrutivnosti.
Umiruje me grandiozni Aleksandar Gajšek sa svojim AGAPE knjigama. Retko pobegnem od tema koje me vežu za rad. Ako dozvolite, mladi prijetelju, dodatno sam uništio vid budalastom idejom (u vašim godinama rođenom) da knjige, pisane pod svećom i čitam pod svećom. Ovo je imalo izvesne posledice u smislu dioptrije.

                 Promocija knjige ,,100 senki nad Beogradom’’ Aleksandra  Diklića u Delfi kafeu

                                                   
Vaš životni moto?

-         Ako te volim reći ću ti danas!!!

Kakvo je Vaše mišljenje o sada već čuvenoj izjavi arhitekte i simpatizera Adolfa Hitlera Le Korbizijea: „Beograd je najružniji grad na svetu na najlepšem mestu u svetu"?

-         Psihološko i neurofizičko stanje je bitno za izučavanje bilo koje ličnosti. Dodajte tome i fantaziju od nauke koje je čovečanstvu darivao naš Jovan Cvijić. Dobićete sopstvenu sliku, mada vam nudim i svoje kontroverzno mišljenje o tom čoveku i njegovim radovima. Le Korbizije je kompleksna ličnost, a od svega što je projektovao, meni lično zanimljivo deluju njegovi sakralni projekti. Kao neko ko se „rodio“ na dvanaestom spratu, prema gospodinu osećam elementarno gađenje, prema njegovim projektima u Pendžabu, naročito. Da je živ, ja bih mu jednostavno dao njegov stan, recimo u potrkrovlju, onako, za život. Iako je sve što sam rekao istinito, treba imati na umu bar dve stvari. Prva jeste da je Korbizije u Beograd doputovao 1910. ili 1911. godine, u društvu ljubavnika koji je i sam bio razočaran, jer u Beogradu „nije video lakeje i lakovane čizmice“. Nadalje, kao izraziti ljubitelj „prenapregnutog – armiranog betona, ne vidim šta je lik uopšte tražio u Beogradu. Kao graver satova, morao je znati da je duh Beograda, oko podneva  ili predveče  ili vidimo se. To je odgovor sa duševne strane, ali sa one da je Beograd uistinu ružan, recimo istinoljubivo jeste! Možda baš zato  što su njegovi sledbenici (poput Dobrovića, itd.), u posleratnom Beogradu, rušili stara zdanja i podizali zgrade kojih se s pravom gadimo. Vidite šta nam je u estetskom pogledu pružio Nikola Krasnov, a šta zanesena moderna kanonizovanog Le Korbizijea (mada se čovek nije tako ni zvao )...

                  

Milorad Pavić piše da je on ovo rekao dok je imao uvide u rezultate viševekovnog rušenja...

-         Čarobnjak naše kulture je bez ikakvih ograda stvarao svoja dela, često ih temeljio na putopisima nebrojenih putopisaca koji su nam Beograd ovekovečili, u literaturi, u našoj mašti, kulturi i sećanju. U ideji nema autorstva jer bismo tako svet zavezali u čvor. „Beograd je toliko bogat da sam jeo samo mleč, a ribu davao sirotinji“ - ovo je tekst iz 17. veka, i hvala našim književnicima što su nam te citate „dopremili“ do 21. veka! Od jednog naciste bismo mogli da preuzmemo gađenje nad apriliskim bombardovanjem.. Da li je moja rečenica uvek moja? Taman posla, bio bi upravo ono protiv čega stremim, a to je da ne pišemo istoriju svake dve tri decenije.

                                                    Foto: Novosti.rs

Priča se da je Alfred Hičkok kada je gostovao u beogradskom zoo vrtu, tražio da se odveže slon i da nakon toga slon uvek odvezan i slobodan. Da li je Beograd danas slobodan kao taj slon? I je l' lepši od Budimpešte, Berlina, Pariza, Madrida?

-         Alfredu hvala na odvezanom slonu, ako je to istina dabome, ali ova se bića baš od stranaca uništavaju vekovima. Nisam našao na dobronamernost Engleza van domovine im. Čovek koji je sam simptatizer nacista, koji je keš pravio od mešavine straha i trilera ne mora i nije moj miljenik. Verovatno bi trebalo da ga poštujem ali ne, rođen sam u gradu kojem strah nije bio dopunski žanr. Imali smo ga dovoljno. To što mu rodnu Britaniju, kopnenim trupama, nije napao rajh, (u njegovoj petoj deceniji), meni lično ne izaziva ni divljenje kao što njemu očigledno nije izazvalo potenciju. Briti su dakle, najupitnije pleme i kraljevina sveta.

Beograd nije lepši ni od Budimpešte, Pariza ni Madrida. Naravno nije gadniji od Berlina. Pitanje je koje naočare nosite! U prva tri navedena grada je Holokaust i stvoren i provedbeno izveden, a u Berlinu danas, nećete naći tragove svetskog rata (sem Geringove zgrade ministarstva). Rasizam Francuza (rodonačelnika čak i antisemitizma), Judapešt kako danas sami građani zovu Budimpeštu, Frankov Madrid,  to su varoši nesumljive lepote. Međutim, gadost istorije nije lako izbrisiva. U ovome vidim pokušaje revizije istorije. Naveli ste četri prestonice novog neonacističkog i uspostavljenog evropskog rajha (neke ste i izostavili).

 

                                                 Foto : Sinemanija 

„Najkrasnje mesto od davnine, preveliki grad Beograd". Ovim rečima je Despot Stefan Lazarević opisao beogradsku lepotu. Kako biste je Vi opisali?

-         Beograd je stariji grad od malopre navedenih varoši, ali interesantno, nije stariji od Novog Sada. Grad Beograd je evropski Njujork, grad velikih i malih ljudi podjednako, grad Beograd je u svom žanru, a to je dobro, jeste prestonica Evrope. U Beogradu nešto počinje, u istom gradu nešto završava. Da ne bi cela ova priča pala na pleća jednog pisca rođenog u Beogradu, molim vas, odgovorite vi. Gde je bila granica istočnog i zapadnog Rimskog carstva. Mnogi su dobili doktorate, ali nisu odgovorili kako to da je Sirmium dobijao „depeše“ rimske, a Viminacium- Konstatinopoljske.

                                                      Foto : GRAD Kruševac

I za kraj, šta biste poručili našim mladim čitaocima-omladincima i Beogradjanima?

-         Obiđite svet, ja jesam, divan je. Nazad kući vas čeka, verujte, više vrednosti nego što sad mislite. Ali ako, napred na put saznanja. Vaša je pamet i obrazovanje jedini put za razumevanje budućnosti. Istorija nije istorija jačeg, nego pametnijeg! Vodite računa o sebi, o svojoj zemljici, o divnim razlikama koje imamo ovde kod nas. Negujte sve što imamo, a imamo toga mnogo. Naučite nešto o našim vernim Jevrejima, Muslimanima, Ateistima, Vernicima. Biti Beograđanin, to znači da vrednuješ i poštuješ i svoje i komšijino.Voli svoju devojčicu, budi šmeker.. Budi ok, ti si iz Beograda- večitog grada!