МИРКО ДЕМИЋ : ВРЕДНО И ЧИТАНО, А УЗ ТО И ПРОДАВАНО РЕТКО СЕ ИЛИ ГОТОВО НИКАД НЕ УДРУЖУЈУ

 

                                                       foto: arteist

Мирко Демић је један од најзначанијих савремених српских писаца. Добитник је бројних значајних награда, као што су
Андрићева награда и награда Меша Селимовић за 2016. годину, за књигу Ћутања из Горе. У интервјуу интернет часопису САЛОМЕ, Демић је говорио како каже ,,о једном од највећих и једном од најзапостављенијих наших писаца'', школској лектири, својим колегама, инспирацији, узорима, наградама, издаваштву и уметности. 

У књижевност сте ушли 1990. године књигом „Јабуке Хесперида". Ако Владимир Пиштало у интервјуу интернет часопису Саломе каже ,,да је након сваке написане књиге другачији човек'', да ли сте Ви почели да пишете књиге да бисте мењали себе?

 - Писање доживљавам, пре свега, као самоистраживање. Истраживање сопствених слабости и искушавање своје и туђе снаге и моћи. Виђење света око себе и себе у том свету јединствено је за сваког човека. Свако од нас је себи највећа загонетка. У том самоистраживању ми изнова креирамо виђено, доживљено и прочитано, па отуда и себе. Зато је писање страст, и док она постоји, бар за мене, живот има смисла.

Током 90-их година прошлог века, били сте активни у „Српском културном друштву Саво Мркаљ". Рад тог друштва трајао је од 1990. године до 1995. Из којих разлога је то друштво престало са радом након операције „Олуја"? Да ли није имало смисла наставити с послом након непланиране селидбе?

 - И та активност је израз очајничког тражења смисла у општем бесмислу, диктираном ратном окружењу. Чинило ми се, и ту се ништа није променило до данас, да је борба за културу важнија од борбе за територије. Нажалост, то друштво су преузели неки други људи, амбициозни и бескрупулозни, док смо се ми, који смо га носили кроз године рата, борили са егзистенцијалним (не)приликама. Колико су биле њихове намере часне види се  и по томе што је Друштво врло брзо угашено. Наравно да је имало смисла наставити ту мисију, можда, чак, више него раније, како би се бар успорио заборав на један део нашег народа  и његове културне доприносе. 

Објавили сте десет књига прозе. Зашто нисте никада објављивали поезију?

-  И ја сам, као и многи други, почео са поезијом. Чак сам се усуђивао  да је објављујем у часописима и новинама. Срећом, нисам их сакупио у књигу, јер сам био незадовољан њиховим уметничким дометима.

                                                Vladan Desnica,  foto : Wikipedija

Ваш омиљени цитат?

-  Има их много. Али ево једног који припада једном од највећих и једном од најзапостављенијих наших писаца – Владану Десници, чије мисли многи безочно парафразирају а да га не помињу: „Чак ни они који немају никакве везе с умјетношћу и никакве љубави за њу, морали би бити захвални што она постоји. Јер је то једино подручје људске дјелатности гдје је немогућа лаж: чим лаж провири, истим часом аутоматски престаје умјетност. У правој умјетности увијек, безизнимно, упркос свему, влада истина: ту човјек говори истину чак и против своје воље.“

Коју књигу бисте сврстали у школску лектиру и да ли је потребна ревизија школске лектире?  - Потребно је непрестано преиспитивати нашу књижевност, а отуда и дела која су увршћена у лектиру, како светских писаца, тако и наших. Од наших бих неизоставно уврстио „Зимско љетовање“ Владана Деснице и „Крила“ Станислава Кракова. Од светских би то биле приче Емброуза Бирса. Али, то је увек лична пројекција, пошто не пливам увек на таласима  „општег“ и „корисног“. 


                   
                      Mirko Demić i Nenad Šaponja na SAJMU KNJIGA 2007. godine, foto : Agora books

Шта је Вама највећа инспирација?

-  Живот - тај најфантастичнији од свих феномена и све што он доноси, као и ирационална људска потреба да другима и себи одузима тај исти живот.

Ваша прва асоцијација на: - Ђорђа Писарева? - Вулета Журића? - Владимира Пиштала? - Ота Хорвата? - Милисава Савића?

 - Писарев – доследни постмодерниста. Вуле Журић – писац веселог постјугословенског пакла. Владимир Пиштало – ненаметљива поетична мудрост. Ото Хорват – надрастање личне трагедије. Милисав Савић – писац са највише креативних имена. 

                                                       

                                                           foto : Mirko Demić                                                  

Како Вам изгледа књижевност у Србији? Је ли она примитивна као и друштво и колики има утицај на људе? 

-  Уметничка књижевност је и даље, упркос свему, веома занимљива и пуна новина. Њену видљивост труни оно што је Владан Десница још средином прошлог века назвао „примењеном књижевношћу“, наивно тражећи да се између ове две супротстављене појаве утврди јасна демаркација. Дакле, многи књиголики предмети  се лажно представљају као књиге. Није довољно да се буде простачки опсцен и банално сентименталан, а још је мање довољно да имате емисију на неком радију или телевизији – па да њихове штампотворине постану књиге, а оно у њима – књижевност.              

Ваша омиљена реч?

- Волим да чујем реч - млијеко. Она ме враћа у завичај и детињство.

                                                  Večernji.hr

Аутор сте неколико књига публицистичких текстова и есеја. Мало је писаца у Србији који се баве есејистиком и она се по речима неких писаца пише само док си почетник. Шта је онда оно што Вас нагони за есејистиком и воли ли читалачка публика да чита озбиљне текстове?

 - Неко искуснији и умнији од мене већ је наговестио да есеј припада будућности, уколико је буде било. То може бити мање-више успела доскочица, али мени је најкомотније у есеју, јер је он „негација сваког система... спас од метода, од претеране апстракције...“, како је то приметио Сретен Марић у својим Пропланцима есеја. Углавном пишем есеје о другим писцима и њиховим делима. Они су израз страсних читања и оданости. У њих неретко удевам и сопствене страсти и заблуде, па отуда не уображавам да изричем дефинитивне истине, већ утиске, сматрања и снатрења. Есејима покушавам да синтетизујем своја животна, читалачка и списатељска искуства. Настојим да у њима буду видљива моја залагања и неслагања, дакле, у њима има и полемичности, али не према писцима чија дела промишљам, већ, углавном, спрам њихових оспораватеља и игнораната свих врста.  Есеј је, пре свега – угађање себи, а уколико неко залута на гозбу, утолико боље.

                                      foto : Banija online, Fonet, Imre Szabo

Ви чак кажете да би требало да се разликују уметнички текстови од публицистике... За Ваш последњи роман „Ћутања из Горе" (2016) добили сте престижну награду „Меша Селимовић“. „Главни јунак" романа јесте Петрова гора, за коју сте Ви изјавили да је „она у вашој перцепцији митска планина". Кажите нам нешто више о тој књизи, да је они који је нису читали одмах након читања овог књижевног дијалога купе и прочитају?

-  Моја књига, као и свака друга, само је мање-више успео покушај да се сумбилира судбина људи на једном простору. У овом случају, то је судбина Срба у Хрватској, а посредно и судбина њихових комшија. Покушао сам да оживим богату историју једне горе, у чијим укрштањима се огледа њихова судбина, али и назиру неки од узрока толиких трагедија. Уградио сам све слојеве до којих сам могао да допрем: археолошки, митски, парамитски, оживљавао имена пронађена у етнографским записима... Укратко, покушао сам да удахнем живот једном на смрт рањеном простору средством којим једино располажем – језиком.
Видите колико сам невешт у рекламирању оног што радим?!

У тој књизи Ви се бавите односом Хрвата и Срба. Вуле Журић каже „да је његов живот обележио одлазак из Сарајева током последњег рата."Је ли онда Ваш живот обележила „Олуја" и присилно исељење из Хрватске?

- И она, између осталог, али и трауме и страхови од прича о Другом светском рату. Порекло није само богатство, већ и велики терет, каже један од јунака у мојој књизи. Писање овог петокњижја покушај је да се тај терет пресложи, равномерно распореди и донекле олакша, да се бар стекне увид у његов садржај... Али далеко од тога да га се решим, јер је то немогуће. У књижевном смислу, њиме сам завршио, бар се надам, један тематски круг, фазу, циклус.

                                              Ivo  Andrić,   foto:   domedioorienteeafins.blogspot.com

Шта сте читали када сте били дете и на који начин сте заволели књигу?

-  Понајвише сам читао Ћопића, због блискости његовог језичког израза, али и авантуристичке романе, као и многи из моје генерације. Прави „челни судар“ са књигом имао сам у другој години средње школе. Читао сам „Сеобе“ Милоша Црњанског. У њој сам наивно тражио одговоре на упитаност о свом пореклу, које ни ту нисам нашао, али сам се зато срео са мајсторством и магијом. Након тога све претходне младалачке фасцинације потиснуте су у други, споредни план.

                 dobitnici nagrade Meša Selimović za 2016. godinu,  izvor : FoNet, Imre Szabo

Добитник сте и Андрићеве награде за 2009. годину за књигу приповедака „Молски акорди". У основи сваког уметничког дела је прича. Како бисте онда Ви испричали причу о Иви Андрићу?

-  Једну сам написао и објавио у заједничкој књизи више аутора „Земаљски дугови“. Носи наслов „Слепи колосеци чекања“ и израз је дубоког поштовања и разумевања. Друга прича ће се појавити ускоро у сличном пројекту Библиотеке града Београда, поводом 125 година од  пишчевог рођења. Она за мото има једну његову реченицу, из каталога идеја „За причу“.

Ко су Ваши књижевни узори?

-  Црњански, Андрић и Десница, али и Киш, Крлежа, Зупан, Бирс, Чехов, Бабељ, Нобоков, Селин, Флобер, Рабле... Дуг је списак чаробњака речи.

                   

                                                 foto   Mirko Demić

Постоји ли монопол у издаваштву? И да ли Вам делује да српска издавачка сцена неодољиво подсећа на рецимо шпанску фудбалску лигу, где имате само два-три водећа клуба и ове остале који су аутсајдери?

 - Наравно да постоји монопол. И међу издавачима и књижарима. Поређење Вам је одлично, мада само једним делом, пошто најчешће „мали“ и „другоразредни“ издавачи објављују дела која чине част овој култури, унапред не калкулишући са тиражима и зарадом. Жалосно је што не тражимо нити налазимо моделе и механизме којим бисмо таквим издавачима омогућили опстанак, јер бисмо само тако доказали да смо култура која држи до себе.

       

                                              foto: Al Jazeera Balkans

Кажу да добру књигу чине три ствари: 1. добра читаност 2. добра продаја књиге 3. и то колико је књига превођена на стране језике. Слажете ли се с тим и колико је тешко ускладити та три фактора?

-   Уопште се не слажем са тим. Читаност није споредан, али није ни пресудан репер према којем одређујемо вредност једне књиге, као ни њена продаја. Толико има наслова у светској књижевности без којих се не може на озбиљан начин говорити о њој. Мислите ли да је Џојсов „Уликс“ читан и енормно продаван? Свеједно је преведен на већину светских језика. Имате и други случај у нашој сваременој књижевности – дело Радована Белог Марковића. Оно предстваља језички и уметнички феномен, али се свеједно не преводи, итд. Дакле, вредно и читано (а уз то и продавано) ретко се или готово никад не удружују.

Која је Ваша порука нашим младим читаоцима и ауторима са портала који имају жељу да се „лате пера"?
-  Клоним се порука било које врсте. Близак ми је онај Андрићев страх од будућих нараштаја и њиховог суда. Али, ако већ морам, онда бих поново парафразирао Владана Десницу. Он је улогу писаца, а тиме и уметности у целини, схватао као настојање да се „очовјечује човјек“. Ту бих само додао – да очовечујемо  другога, али и себе.

                                                                   Тадија Чалуковић