Mлади редитељ Данило Бећковић, најпознатији по филмовима ,,Мали
Будо'' (2014.) и ,,Јесен Самураја'' (2016.), редитељ је још неколико
врло успешних филмскo-књижевних остварења као што је стоминутни документарац о Милошу Црњанском и филм ,,Страшан лав'' о животу његoвог кума Душана Радовића. Данило
је у интервјуу интернет часопису САЛОМЕ говорио о својим филмским узорима,
књижевности, о свом стваралаштву, о најважнијим особинама које чине једног
редитења и томе шта саветује младе људе.
Студирали сте Филолошки факултет Универзитета у Београду и Факултет
драмских уметности, одсек режија. Шта сте Ви по вокацији? Редитељ или писац?
- Студије књижевности су ми јако помогле да боље разумем филм. Ја сам редитељ, тиме се бавим, али ми је књижевност подједнако важна као и кинематографија. Нисам писац, али јесам читалац.
Ваш кум је био Душко Радовић, кога нисте запамтили. Да ли Вам је Матија
Бећковић мало више причао о фигури Душана Радовића и да ли сте читали књигу -
„Че, трагедија која траје"?
- Душка
Радовића нисам запамтио, али је он увек у нашој кући. Одрастао сам у соби са
његовом сликом на зиду и његовим књигама на полицама, укључујући и ову за коју
ме питате. Још важније је то што је Душко целог мог живота присутан у нашим
разговорима и што се прича о њему чува као породична драгоценост.
За живот Милоша Црњанског кажете да је као авантуристички роман, те да је
Црњански идеалан филмски јунак. И сами сте потврдили да Вас је више фасцинирала његова биографија, него
његов књижевни опус. Зашто?
- Далеко
од тога да ме је Црњанскова биографија више фасцинирала од његовог дела.
Уосталом, да се нисам занимао за његово дело, тешко да бих се сетио да
проучавам његову биографију. Црњански је живео у периоду када се цео свет мењао
и сви изазови са којима се наша нација сусретала у двадесетом веку су
обликовали његову судбину, можда више него било ког нашег писца тог времена.
Његов животни пут и његово књижевно дело су неодвојиви од судбине његовог
народа и зато је прича о Црњанском истовремено прича о Србији.
foto: piZap
Поставићу Вам једно хипотетичко питање. Да сте били члан Нобеловог
комитета 1961. године коме бисте дали награду - Андрићу или Црњанском, или
можда чак Крлежи?
- Нескромно је одговарати на овакво питање, чак и хипотетички.
Шта су најважније особине које чине једног редитеља?
- Филм је колективно уметничко дело и по томе се посао редитеља вероватно највише разликује од посла писца, сликара или композитора. За сваку уметност је потребна велика дисциплина, али за редитеља је изузетно важно да уме да води своју екипу и да, колико може, помогне свима у екипи да буду што бољи у свом послу. Редитељ без добрих људи испред и иза камере није ништа и не постоји тај таленат или знање које вам може помоћи у таквој ситуацији.
piZap
Опишите с три речи Ваше стваралаштво?
- Поново много тражите од мене. Није на редитељу да описује свој рад, постоје људи који то много боље умеју.
Ко су Ваши филмски узори?
- Мислим да су на мене највише утицали редитељи Новог Холивуда и неки њихови савременици који можда не спадају сасвим у ту групу: Мартин Скорсезе, Брајан де Палма, Сем Пекинпо и Серђо Леоне. Њима бих морао да додам и Роберта Земекиса, као и Акиру Куросаву који је и сам у великој мери утицао на Нови Холивуд. Не покушавам да се поредим ни са једним од њих, само дајем један, веома скраћен, списак људи чијој се вештини и таленту дивим.
Какви су Вам планови за будућност?
- Тренутно развијамо филм који се зове ”Чулова искушења” и који је управо подржан на Конкурсу за развој пројекта Филмског центра Србије. Надам се да бисмо следеће године могли да почнемо са снимањем, али је филм продукционо јако захтеван и амбициозан. За сада се ствари крећу у добром правцу.
Шта бисте саветовали младим људима који имају амбиције да „упливају"
у редитељске воде?
- Држите отворене очи, посматрајте свет око себе и увек у свом филму говорите истину о ономе што сте видели.
Тадија Чалуковић
Коментари
Постави коментар