Ranko Marinković - ,,Geste i grimase", zagrebačkog ,,Kiklop"-a, koji je u ,,Rukama'' držao ,,Nevesele oči klauna"
Ranko Marinković smatra se za, jednog od najznačajnijih hrvatskih pisaca druge polovine XX veka, odmah nakon Krleže. Kao i većina njegovih kolega - pisaca, rođen je na selu 1913. godine na Visu. U ranom detinjstvu živeo u nemaštini, a u rodnom Visu završio pučku školu, pa zatim nastavio da pohađa škole u Splitu i Zagrebu u prestižnin Gimnazijama, gde se isticao po pisanju kratkih priča. Nakon završene Gimnazije, upisuje se na Filozofski fakultet u Zagrebu, gde i diplomira. Jedno vreme živeo u Bariju u Italiji.
No, od svih ovih biografskih podataka iz života ovog velikog književnika, mnogo je interesantniji njegov opus. Najpoznatiji roman Ranka Marinkovića je ,,Kiklop'' koji je objavljen 1965. godine u Zagrebu i smatra se jednim od najznačajnijih dela hrvatske proze u XX veku. Taj roman je ovenčan Nazorovom i NIN-ovom nagradom, koju su retko dobijali hrvatski pisci. On u tom romanu pripoveda o apsolutnom haosu, koji se pripremao pred rat u Zagrebu (koji sjajno opisuje), kroz apsurd i crni humor. Rankovo pisanje u "Kiklop"-u ponajviše mi od modernih pisaca liči na Svetislava Basaru. Vidim dve sličnosti izmedju njih dvojice: prva je zadivljenost apsurdom i ismevanje okoline na satiričan način, a druga je to što i jedan i drugi imaju boemski pogled na svet. Upravo sam navodeći ove sličnosti, opisao i Rankovog ,,Kiklop"-a, a ne samo njega i Basaru. Ranko je bio, činilo se, ozbiljan boem u duši. Nikako šaljiv na lagan način kao, na primer Momo Kapor, već bi njegov humor, ponekad pravio veće ogrebotine na društvo od bilo kog žileta. Nisam ga poznavao da bih vam mogao to tvrditi, ali pisci nam se predstavljaju svojim delima, a njegovo stvaralaštvo ukazuje na to. Vreme radnje ,,Kiklopa" odvija se od jeseni 1940. godine do proleća 1941. Glavni lik ovog dela po mnogo čemu je intrigantan. Najpre, njegovo ime koje mu je podario Ranko beše izuzetno neobično. Zvao se Melkior, a prezivao Tresić. Mislim da je Ranko po tome, verovatno, jedan od boljih pisaca u bivšoj Jugoslaviji koji je imao taj kult davanja specifičnih imena svojim likovima (što je radio i Ivo Andrić), dok je smišljao i izuzetno upečatljive nazive ,,svojoj deci" to jest svojim delima. Melkior je depresivni i anksiozni intelektualac, koji provodi najviše vremena na ulici i u kavani, zabrinut zbog dolaska rata. Često govori rečenicu - ,,Bojim se, dakle, jesam". Druži se s novinarima. Marinkovoću je u građenju Maestra poslužio Tin Ujević. Maestro je najveći boem i Melkiorov učitelj. Melkior je, opet, povučen momak, ali siguran u ideji da se otarasi vojske, što mu i polazi za rukom, naposletku. U njegovom, lepom društvancu, nalaze se mnogo veći i bolji boemi od njega: Ugo, pomenuti Maestro i Fernando, ali i lepa Viviana, u koju se Melkior zaljubljuje i koja mu je ideal. Ugo je u tom društvu, najveći šaljivdžija i on je u stanju da od svega napravi šalu i vic. Po isključenosti i strahovima u nekim momentima glavni junak pomalo podseća i na Kamijevog ,,Stranca", ali samo malo, jer je Mersoa daleko asocijalniji. On na kraju i dobija potvrdu da ne mora da ide u vojsku, ali tu se događa potpuni razdor u fabuli, Maestro (koji je imao veliki uticaj na Melkiora) planira da se ubije, a Melkior napušta grad, pa čak odlazi i u ludnicu. Roman se zove ,,Kiklop", jer Melkior sanja Kiklopa kako dolazi i proždire grad, ali mu se Tresić spušta u ruke, da mu ovo biće ne bi naudilo.
Da li je i Ranko Marinković sanjao ovo mitolško biće tokom rata? Možda, a ko će to znati? Ranko je dugo radio u pozorištu, pa je zbog toga poprimio tu neverovatnu energiju na svoja dela, prvenstveno na ,,Kiklop"-a, koji ne samo da je uzburkao književnu Jugoslaviju, već i filmsku. Film je snimljen čak 17 godina kasnije - 1982. godine, u režiji Antuna Vrdoljaka. Film i serija su, takođe, fantastični (malo lošiji od knjige, naravno).
Melkiora u tim ostvarenjima, tumači Frano Lasić, a tu su i: Relja Bašić, Mira Furlan, Rade Šerbedžija, Ljuba Tadić, Ivo Gregurovic, Mustafa Nadarević i ostali bardovi ex ju glumišta. Poruka cele ove ,,Kiklop''-ove priče jeste da izbanalizuje celokupnu ratnu situaciju, ali i prikaže sva njena zla. Ranko Marinković bio je i redovni član HAZU. Umro je 28. januara 2001. godine i iza sebe ostavio nevelik (15 knjiga), ali i te kako kvalitetan opus. Na kraju, kada se podvuče crta, 16 godina nakon smrti Marinkovića, ispostaviće se da mu je najveća greška u životu to što je podržavao Franju Tuđmana. A ako ste pročitali naslov ovog teksta, upućeni ste (ne) dovoljno u stvaralaštvo Ranka Marinkovića...
Kiklopeee! Živ bio!
No, od svih ovih biografskih podataka iz života ovog velikog književnika, mnogo je interesantniji njegov opus. Najpoznatiji roman Ranka Marinkovića je ,,Kiklop'' koji je objavljen 1965. godine u Zagrebu i smatra se jednim od najznačajnijih dela hrvatske proze u XX veku. Taj roman je ovenčan Nazorovom i NIN-ovom nagradom, koju su retko dobijali hrvatski pisci. On u tom romanu pripoveda o apsolutnom haosu, koji se pripremao pred rat u Zagrebu (koji sjajno opisuje), kroz apsurd i crni humor. Rankovo pisanje u "Kiklop"-u ponajviše mi od modernih pisaca liči na Svetislava Basaru. Vidim dve sličnosti izmedju njih dvojice: prva je zadivljenost apsurdom i ismevanje okoline na satiričan način, a druga je to što i jedan i drugi imaju boemski pogled na svet. Upravo sam navodeći ove sličnosti, opisao i Rankovog ,,Kiklop"-a, a ne samo njega i Basaru. Ranko je bio, činilo se, ozbiljan boem u duši. Nikako šaljiv na lagan način kao, na primer Momo Kapor, već bi njegov humor, ponekad pravio veće ogrebotine na društvo od bilo kog žileta. Nisam ga poznavao da bih vam mogao to tvrditi, ali pisci nam se predstavljaju svojim delima, a njegovo stvaralaštvo ukazuje na to. Vreme radnje ,,Kiklopa" odvija se od jeseni 1940. godine do proleća 1941. Glavni lik ovog dela po mnogo čemu je intrigantan. Najpre, njegovo ime koje mu je podario Ranko beše izuzetno neobično. Zvao se Melkior, a prezivao Tresić. Mislim da je Ranko po tome, verovatno, jedan od boljih pisaca u bivšoj Jugoslaviji koji je imao taj kult davanja specifičnih imena svojim likovima (što je radio i Ivo Andrić), dok je smišljao i izuzetno upečatljive nazive ,,svojoj deci" to jest svojim delima. Melkior je depresivni i anksiozni intelektualac, koji provodi najviše vremena na ulici i u kavani, zabrinut zbog dolaska rata. Često govori rečenicu - ,,Bojim se, dakle, jesam". Druži se s novinarima. Marinkovoću je u građenju Maestra poslužio Tin Ujević. Maestro je najveći boem i Melkiorov učitelj. Melkior je, opet, povučen momak, ali siguran u ideji da se otarasi vojske, što mu i polazi za rukom, naposletku. U njegovom, lepom društvancu, nalaze se mnogo veći i bolji boemi od njega: Ugo, pomenuti Maestro i Fernando, ali i lepa Viviana, u koju se Melkior zaljubljuje i koja mu je ideal. Ugo je u tom društvu, najveći šaljivdžija i on je u stanju da od svega napravi šalu i vic. Po isključenosti i strahovima u nekim momentima glavni junak pomalo podseća i na Kamijevog ,,Stranca", ali samo malo, jer je Mersoa daleko asocijalniji. On na kraju i dobija potvrdu da ne mora da ide u vojsku, ali tu se događa potpuni razdor u fabuli, Maestro (koji je imao veliki uticaj na Melkiora) planira da se ubije, a Melkior napušta grad, pa čak odlazi i u ludnicu. Roman se zove ,,Kiklop", jer Melkior sanja Kiklopa kako dolazi i proždire grad, ali mu se Tresić spušta u ruke, da mu ovo biće ne bi naudilo.
Da li je i Ranko Marinković sanjao ovo mitolško biće tokom rata? Možda, a ko će to znati? Ranko je dugo radio u pozorištu, pa je zbog toga poprimio tu neverovatnu energiju na svoja dela, prvenstveno na ,,Kiklop"-a, koji ne samo da je uzburkao književnu Jugoslaviju, već i filmsku. Film je snimljen čak 17 godina kasnije - 1982. godine, u režiji Antuna Vrdoljaka. Film i serija su, takođe, fantastični (malo lošiji od knjige, naravno).
Melkiora u tim ostvarenjima, tumači Frano Lasić, a tu su i: Relja Bašić, Mira Furlan, Rade Šerbedžija, Ljuba Tadić, Ivo Gregurovic, Mustafa Nadarević i ostali bardovi ex ju glumišta. Poruka cele ove ,,Kiklop''-ove priče jeste da izbanalizuje celokupnu ratnu situaciju, ali i prikaže sva njena zla. Ranko Marinković bio je i redovni član HAZU. Umro je 28. januara 2001. godine i iza sebe ostavio nevelik (15 knjiga), ali i te kako kvalitetan opus. Na kraju, kada se podvuče crta, 16 godina nakon smrti Marinkovića, ispostaviće se da mu je najveća greška u životu to što je podržavao Franju Tuđmana. A ako ste pročitali naslov ovog teksta, upućeni ste (ne) dovoljno u stvaralaštvo Ranka Marinkovića...
Kiklopeee! Živ bio!
Коментари
Постави коментар