Markes i ,,Sto godina samoće'' - sinonimi za život koji je ispunjen čudima

izvor fotografije : znaj.ua

Piše : Tadija Čaluković

Tačno se sećam dana kad je umro Gabrijel Garsija Markes. Taj dan nikada neću zaboraviti.

Bio je april. Vrućina. Sunce. Drum. Vozio sam mini autobusom od Paraćina do Beograda, imao sam slušalice na ušima i slušao radio, muziku i vesti. Nakon deklamovanja vesti iz sfere politike, spikerka je kazala da je preminuo prvi kolumbijski nobelovac za književnost Gabrijel Garsija Markes. Biću iskren, prvi put sam tada čuo za njega, (a i šta zna dete od 12 godina o Markesu) i prve dve misli i asocijacije koje su mi promakle kroz glavu bile su – kako je bez veze što nisam pročitao nijednu njegovu knjigu dok je bio živ, a druga pomisao i asocijacija bila je Ivo Andrić, kao paralela na Nobela.

Godinu dana kasnije, kada sam u avgustu krenuo u jednu školu glume i učio brojne monologe, naleteo sam tada i na jedan Markesov.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju...

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.

Meni su Markes i Borhes, oduvek ličili jedan na drugog. Čitajući njih dvojicu prepozajem tu borbu za svaki trenutak našeg života i lepote življenja. Nekima je on liči i na Franca Kafku.

Ove godine navršava se 50 godina od objavljivanja knjige (1967.) ,,Sto godina samoće’’, po Miljenku Jergoviću - ,,jednoj od najlepših knjiga našega doba, jedna je i od najčitanijih. Što ne znači da je i najpročitanija.’’ Gabrijel je Nobela dobio tek 1982. godine. Markes je bio veliki prijatelj i s Fidelom Kastrom. Često su jedan drugom odlazili u posetu. Markes je vodio bitke sa samim sobom, govorio bi nekad da je ateista, ali bi se kasnije molio Bogu, jer on je zaista veorovao u svako čudo ovoga sveta. To je izmedju ostalog rekao još jedan Markesov prijatelj i genije Emir Kusturica koji je govoreći o sličnostima izmedju njihovog rada, kazao da je Markesovo delo mnogo uticalo na njegove filmove, pre svega na ‘’Dom za vešanje’’ gde se vidi taj magični realizam. Mogu se o Markesu pisati romani, ali lepo je što se pišu i tekstovi, ali najvažnije je uživati u svemu, jer upravo to nam poručuje Markes, a njegove knjge su sinonim za opis života I svih čuda koje nam on pruža.