Razgovarao : Tadija Čaluković
Naš veliki pisac Vule Žurić, srpski Nik Hornbi, u velikom intervjuu
za internet časopis SALOME, govorio je o svom celokupnom književnom opusu,
velikim piscima Bosanske Krajine: Branku Ćopiću i Petru Kočiću, svojoj velikoj
ljubavi Crvenoj Zvezdi, o ratu, o nagradama, radio dramama, o tome šta je
najveći kompliment za jednog pisca, ali i koliko književnost može da utiče na
promene u društvu.
Jednom ste izjavili da je vaš život obeležio odlazak iz Sarajeva tokom poslednjeg rata. Koliko je taj ceo splet događanja u vašem životu bio motiv da krenete da pišete?
- Rat se nametnuo kao tema. Ja sam počeo da pišem i objavljujem neposredno pre početka raspada Jugoslavije. Prva knjiga mi je izašla 1991. u ediciji „Pegaz“ Književne omladine Srbije, a to je tada, uz ediciju „Prva knjiga“ Matice Srpske bila najprestižnija „platforma“ za ulazak u književni svet kod nas. Sećam se prve promocije, održana je u Čitalištu u Zmaj Jovinoj ulici. U Beogradu se već vodila informativna bitka između vlasti i opozicije, sve je vrilo, a ja sam imao prvu knjigu priča koja se zvala Umri muški. Onda sam pred početak rata u Sarajevu sastavio novi rukopis, koji nikada nije objavljen, počelo je granatiranje i sve što građanski rat u velikom gradu sa sobom nosi i ja sam na mojoj portabl pisaćoj mašini počeo da pišem priče o onome šta se oko mene dešava.
Na
književnu scenu nastupili ste knjigom priča Umri muški (1991). Koliko ste tu
knjigu pisali po uzoru na istoimeni američki akcioni triler iz 1988. godine?
- I danas volim da pogledam MekTirnenov klasik, skoro svi njegovi filmovi uvek zapravo pričaju nešto sasvim drugo od onoga što se na ekranu dešava, a ja volim takve umetnike, bez njih prave umetnosti nikada ne bi bilo. Ali, to je tek naslov knjige, u kojoj sve kratke priče imaju pomalo otkačene, čudne naslove, koji su sami za sebe izazivali efekat kod čitalaca. Ali, odličan je to naslov za prvu knjigu. Umri muški je knjiga koja je skrenula pažnju književne javnosti na novog, mladog pisca, bilo je mnogo prikaza širom Jugoslavije.
U knjizi priča U krevetu sa Madonom (1998)
pišete kroz crni humor o iskustvima u ratnom Sarajevu i izbegličkom Beograda
devedesetih. Je li istina da nesreća uvek najbolje posluži kao inspiracija za
stvaranje nekog umetničkog dela?
- Što bi rekle one kuvarice u seriji za decu „Neven“ Timotija Džona Bajforda, ne bih znao kas’ti da li nesreća uvek najbolje posluži kao inspiracija za stvaranje nekog umetničkog dela, ali znam da umetnik mora da reaguje na bilo kakvu vrstu nepravde i muke u koju dospeva čovek. Umetnik je iznad svega čovekoljubac, uvek je na strani slabih, obespravljenih, a sa druge strane, uvek je pod imperativom novih i novih, najčešće neuspelih pokušaja da stvori lepotu.
Mnoge vaši romani i priče bave se stvarnošću devedesetih godina. Ismevali ste te godine, ali i svirepo pisali o istinama koje su se događale. Takođe ste pisali ostale knjige priča kao što su: Dvije godine hladnoće (1995), Valceri i snošaji (2001), Mulijin ruž (2003). Recite našim čitaocima nešto više o ove tri knjige i da li se slažete sa Stivenom Kingom koji kaže da je „priča važna, a ne pripovedač“?
- Prvo da te ispravim za ono „ismevanje”. Da sam to radio, onda bih se bavio politikom, a ne pisanjem. A knjige su objavljivane kako sam pisao priče, baveći se i onim što sanjam i onim što mi se događa. Bilo je tu priča o ratu, o seksu, o fudbalu, o džezu, ni o čemu, ali jedna stvar sve te priče i zbirke povezuje, a to je želja da se uči, da se bude uvek drugačiji, ne obavezno i bolji. Stvaranje je proces, stanje, traje koliko traje i život, a što se opaske kolege Kinga tiče, ne bih ništa dirao, nije on tu ništa originalan, slično je govorio i naš Ivo Andrić.
Romani: Blagi dani zatim prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova (2010). Sve ove knjige spaja nesreća, od rata do turbo-folka, pa do Nikoletine Bursaća. Ispričajte nam malo detaljnije o svemu tome.
- Ovo mu sad već dođe kao da sam na nekom informativnom razgovoru u fazonu: „Mi sve i onako znamo, ti nam samo to još jednom lepo ispričaj“. Ne bih čitaoce portala dovodio u zabludu da sve što sam objavio ima veze sa ratom i njegovim pratećim manifestacijama. Dakle, postoji u mojim romanima uočljiva linija promena interesovanja, kako na sadržajnom, tako i na formalnom planu. I to je, u najkraćem, to. Jedna tema rađa drugu, a pisanje u jednom registru mami na pisanje u nekom sasvim drugom registru. I to ti je sva mudrost.
roman ''Nedelja pacova''
Jedan
ste od autora knjige Sportska priča, gde ste sa još nekoliko autora pisali o
fudbalu, košarci, trčanju. Autor ste takođe i knjige Katenačo, isto pripovedaka
o fudbalu. Šta je to što spaja kvalitetan fudbal i dobru književnost?
- Niti fudbal mora da bude kvlitetan ni književnost dobra da bi bili čvrsto povezani. Pa i najlošija utakmica može da bude odlična priča, dok loša knjiga ne znači da je nakon njenog čitanja u duši i glavi nula prema nula. Fudbalska utakmica je kao tekst, nikad ista, uvek potencijalno lepa, puna iznenađujućih trenutaka, ali ono što najviše spaja književnost i fudbal jeste lepota koju je mnogo lakše videti nego stvoriti.
Fudbal
je česta inspiracija u vašem opusu. Poznato je da ste navijač Crvene zvezde, a
zajedno sa jednim od najvećih navijača Partizana Božom Koprivicom napisali ste
knjigu DERBI, MOJ DERBI – MNOGO SMO JAČI!, gde je čitalac u ulozi „navijača“.
Utakmica je završena nerešeno, sa nešto golova u obe mreže. A pobedila je –
igra. Dragan Džajić je jednom kazao da je raspadom Jugoslavije najviše izgubila
Crvena zvezda. Slažete li se sa njim?
- Ma, samo da se i Zvezda ne raspadne, jer kako je krenulo od trenutka kada je Pančev dao onaj poslednji penal u Bariju, čovek bi mogao da zaključio kako se Jugoslavija i raspala zbog Zvezde. Ne bih, dakle, da osporavam bilo koju izjavu jednog od najvećih jugoslovenskih fudbalera svih vremena, ali dobro je što si pomenuo baš Džaju, jer ja, na primer, njega nikada nisam gledao, izuzmemo li onu oproštajnu utakmicu protiv Maradonine Argentine na beogradskoj Marakani, a sigurno bih dugo mogao da ti pričam o njegovim utaknmicama. E, tu se negde krije suština priče o knjizi o večitom derbiju koju smo odvojeno, ne gvireći jedan drugome u ekran, napisali Božo Koprivica i ja. Te dve potpuno odvojene i naizgled dijametralno suprotne priče, zapravo, veoma liče jedna na drugu i uopšte se ne tiču fudbala, već su priče o porodici, o očevima i sticanju najrazličitijih aspekata ličnog identiteta kroz sve ono što fudbal čini najvažnijom sporednom stvari na svetu.
Autor ste brojnih radio drama kao što su: Omča od hartije (posvećena životu i smrti Bore Stankovića), Čovek bez peripetija (posvećena Milanu Rakiću), Ostrvo Uskoković (posvećena Milutinu Uskokoviću), Crni glas za belu hartiju (posvećena Emanuilu Jankoviću) i Branin orfeum u zunzarinoj palati (posvećena Brani Cvetkoviću). Koje se sve to lepote kriju u stvaranju radio-drama?
- Pa, ima tu i grozota, a tu pre svega mislim na veoma ograničeni budžet produkcije, koji ne samo da rad celokupne ekipe koja radi na stvaranju jedne radio-drame čini gotovo volonterskim, već te ograničava i na kreativnom planu, jer moraš da poštuješ ograničenja koja se tiču trajanja drame i broja lica koja se u drami pojavljuju. Ali, izuzetno sam srećan što mi se ukazala prilika da uradim tih desetak tekstova koji su svi realizovani u produkciji redakcije Dramskog programa Radio Beograda, kuće pod čijim su okriljem radili najveći savremeni srpski pisci, reditelji i glumci. Zaboraviš na taj mizerni iznos koji će ti biti uplaćen sa nekoliko meseci zakašnjenja čim uđeš u prostorije redakcije, gde se na zidovima nalaze fotografije Mije, Čkalje, Zorana Radmilovića i ostalih velikana glumačke scene. To što si i sâm makar sićušni deo tog veličanstvenog mozaika veliko je priznanje i podstrek da se uvek radi bolje i kreativnije. A moje zadovoljstvo je ovih dana udvostručeno činjenicom da će se do kraja juna pojaviti i knjiga mojih radio-drama, koje će pod naslovom Crni glas za belu hartiju izaći u izdanju RTS Izdavaštva, pod uredništvom Dragane Ignjić.
Govorite engleski i italijanski jezik, čak u poslednje vreme i prevodite s tih jezika. A knjige su vam prevođene na nemački, engleski, grčki, španski, portugalski, poljski, italijanski, mađarski, slovenački. Jedan period vašeg života proveli ste u Italiji, pa koliko znači piscu generalno da mu se knjige prevedu na što više različitih jezika?
- Prevedena je samo jedna knjiga priča na italijanski, a na ostale jezike su prevođene pojedinačne priče. U Italiji sam imao priliku da počnem da učim taj prelepi jezik, upoznam se sa bogatom kulturom, koja ne podrazumeva samo lepe katedrale, Leonardova i Mikelanđelova remek-dela, već i fidbalera Frančaska Totija, pevača Fabricija de Andrea, te filmska remek-dela, kao i sva lica tamošnje televizije, koja je, možda i više nego kod nas, odigrala odlučujuću ulogu u obrazovanju posleratne populacije. Ovo sve govorim da bih, zapravo, odgovorio na pitanja o prevodima. Lepo je kad do njih dođe, ali za pisca je mnogo važnije da se upozna sa što više kultura, da sazna što više o kulturnim scenama u raznim zemljama sveta, te da, koliko god može, putuje i sreće najrazličitije ljude i sagledava njihove probleme, ali i učestvuje u njihovim radostima. I, tu su pre svega toliki jezici, kojih se na treba plašiti, već ih valja oslušnuti i pokušati da ih naučiš što više.
Koji je najveći kompliment za pisca?
- Ja se najlepše osećam kada mi moja žena kaže da sam nešto dobro napisao, ili još bolje kada je čujem kako se kikoće dok čita neki dijalog. A prijaju, naravno, i povoljne ocene kritičara, mada je danas teško očekivati da mediji otvore prostor za iole ozbiljnije promišljanje tekuće produkcije. Veliko je zadovoljstvo kada pohvala stigne od nekog kolege kog naročito ceniš, čije ti delo znači, a kada vidiš da ta pohvala nije izrečena iz kurtoazije, već dolazi iz čistog, umetničkog bića.
Poznati ste kao neko ko u Pančevu (a i u ostalim gradovima po Srbiji) dosta organizuje tribine tj. književne večeri na razne teme. Kolika je zainteresovanost ljudi za taj vid „kulturnog uzdizanja“?
- Interesovanje uvek postoji, treba ga samo dobro organizovati, usmeriti ka pravim stvarima. Publiku valja negovati, a to se najbolje radi kada su programi redovni i kvalitetni, a kod nas je sve manje upravo te redovnosti, i to je ono što razara književnu scenu.
U
protekle dve godine intenzivno ste se bavili
najvećim piscima Bosanske krajine: Kočićem i Ćopićem. Prošle godine u
avgustu navršavalo sto godina od Kočićeve smrti, vi ste dobili i nagradu
„Kočićevo pero“ (2016) , a pretprošle ste objavili knjigu Republika Ćopić, koja
je bila nominovana za NIN-ovu nagradu. Rekli ste da je u planu i pisanje
filmskog scenarija po ovom romanu. Kakvog ste nam Ćopića, a kakvog Kočića Vi
predstavili?
- Bavljenje Ćopićem i Kočićem kao književnim junacima samo je nastavak mog interesovanja za poznate ličnosti naše kulture, a kojima sam se bavio u onim pomenutim radio-dramama i u mojim romanima i pričama. Jubileji su se samo potrefili sa mojim trenutnim interesovanjima, pa sam o Ćopiću napisao radio-dramu i roman, a potom i dramu i scenario posvećen Kočičevim poslednjim danima, koje je proveo u bolnici za duševne bolesti u Beogradu. U oba slučaja, ispostavilo se da je glavni akter drama kroz koje su prolazila dva najpoznatija pisca iz Bosanske krajine, zapravo, jezik. Dok je u Republici Ćopić jedno svojevrsno pastišizovanje Ćopićevog književnog izraza bio ključ koji je otvorio vrata iza kojih se krila priča o njegovom životu, radu i samoubistvu, tako je u osnovi Kočićevog rvanja sa opakom bolešću pre svega napor da se ne zaboravi jezik koji je ona nikad uvela klica slobode porobljenog i obespravljenog puka.
U Vašoj najnovijoj knjizi priča Tajna crvenog zamka pojavljuju se Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Bora Stanković, Petar Kočić, Tito, Vladimir Nazor, Šaban Bajramović i mnogi drugi. Čitajući ovo delo čitalac ima osećaj da je sve toliko uvezano kao da čita roman.
Recite nam nešto više o ovom delu, za one koji ga nisu pročitali da ga nakon ovog intervjua, odmah kupe i pročitaju.
- Ne moraju da kupe, neka odu u biblioteku, ili nek posude od tebe. Ne bih baš rekao da bi ova zbirka mogla biti i roman, ali sigurno da jeste pažljivo koncipirana, što su i primetili članovi žirija koji su mi za ovu zbirku i dodelili prestižnu Andrićevu nagradu.
Dobitnik ste brojnih nagrada ,,Srpsko pero“ (1991), priznanja „Borislav Pekić“ (1999), nagrade Gradske biblioteke u Pančevu (2006), priznanja „Stevan Sremac“ (2011), Andrićeve nagrade (2015), nagrade „Danko Popović“ i „Kočićevog pera“ (2016). Koliko vam znače sve ove nagrade, i nagrade uopšte, kao takve?
- Ma, nagrade su uvek lepe, naročito kada ih dobiješ, pa tako, da se našalimo, najviše i znače upravo dobitnicima nagrada. Šalu na stranu, trenutno su samo nagrade izvestan reper i vodič onima koji bi hteli da se obaveste o onome što je vredno na književnoj sceni. Bilo bi dobro kada bi žiriji radili u dostojanstvenijim uslovima i kada bi sredine u kojima se nagrade dodeljuju pokazale suštinsku brigu za kulturu. Ali, na piscima je i na čitaocima da održe taj plamen znatiželje i želje za komunikacijom, a bolja vremena za kulturu će, ko zna, možda zaista i doći.
Napisali ste i svoju prvu knjigu za decu, koja bi trebalo da izađe iz štampe do ovogodišnjeg Sajma knjiga. Šta ste Vi to voleli da čitate kao dete?
- Razočaraću te, ali ja kao klinac nisam bio neki naročiti čitalac. Voleo sam stripove, a bilo je muke sa obaveznom lektirom. Međutim, na raspustu između osnovne i srednje škole knjige su mi najednom postale važne, a ušao sam u tu avanturu uz pomoć pravih avantura junaka romana Žila Verna, da bih se ubrzo prešaltao na brstenje knjiga posvećenih velikim bitkama Drugog svetskog rata. Prema tome, ja nisam neki svetao primer idealnog čitaoca, mada sam kasnije sve i više nego nadoknadio. A pisanje za decu je bilo jedna lepa avantura i veliki izazov. Nemam još bilo kakav osećaj da li će moj Roman bez ormana imati mesta u dečjim sobama. Videćemo. Ja sam se lepo zabavljao dok sam pisao te pričice od kojih je na kraju ispao jedan roman-zavrzlama.
Da li mislite da književnost može da utiče na promene u društvu?
- Ne da može, nego to i radi. Pogledajte današnje društvo u kome umetnost, a samim tim i književnost nisu na ceni. Drugačije je, zar ne? Dakle, ne bi umetnosti bilo da ne postoji čovekova težnja da utiče na okolnosti i uslove u kojima živi. Umetnost je, pre svega, naročiti vid izražavanja, onog najdirektnijeg, što pogađa ravno u stomak. Bez umetnosti sveta nema, samo što živimo u vremenu u kome je navodno jedino dobro naći se na strani novca i svega što je materijalno, a tu onda nema mesta za autentičan umetnički izraz. Dakle, dovoljno je osvojiti prostor da bi se izrazio autentično i eto uticaja, eto promene.
Šta u narednom periodu možemo da očekujemo od Vas, nakon scenarija za film, pisanja knjige za decu, sledeće je?
- Trenutno završavam roman posvećen epidemiji kuge u Irigu i Sremu krajem osamanestog veka. Ako sve bude išlo po planu, knjiga bi mogla da se pojavi do kraj godine. Potom bi trebalo da se posvetim pisanju scenarija za Republiku Ćopić. Upravo sam završio prevod romana Huga Prata Korto Malteze u Sibiru i ta knjiga bi trebalo da se pojavi u izdanju Derete do Sajma. Voleo bih da prevedem na srpski neki roman američkog pisca Ričarda Forda, koji je neka mešavina Karvera i Frenzena. I tu je, pre svega, čitanje, mnogo čitanja, i još mnogo čitanja...
Kako biste posavetovali naše čitaoce-omladince koji imaju ambicije da se bave pisanjem knjiga ?
Коментари
Постави коментар