SARKOFAG VREMENA

T. Č.                         

Gledam u fotografiju, na kojoj su moji drugari i ja. Promiče mi jedna misao, koja me duboko plaši. Kako će završiti svako od nas? Kakva nas sudbina čeka? Život. Šetam se po svojoj sobi od sedam kvadrata i uporno ponavljam – život, život, život. Suviše gordo zvuči. Da li smo spremni za brojna iskušenja koja su pred nama?
Ma da li verovao u sudbine ili ne, horoskop ili bilo šta drugo nešto ti je u životu zaista zacrtano. Neki put, koji uostalom i sam zidaš. Ciglu po ciglu. Nikako izmedju dve cigle ne sme da zafali mešanog maltera, jer u protivnom ćeš propasti kao kroz jarugu. Danas smo svi mi koji smo uslikani na fotografiji dušmani, najobičniji.
Slike su sarkofag vremena. Kao što sargofazi žderu tela pokojnih egipatskih vladara, tako isto fotografije čine s našom dušom kada ih pogledamo nakon pet , deset ili dvadeset godina. Prisetimo se, najpre mladosti. To izazove neku strahovitu melanholiju kod nas. One su jedini dokazi naših ludosti, mudrosti, srećnih, glupih, nasmejanih momenata naših života. Služe kao podsetnik od zaborava. I kada se umre, one su tu. Da podsete na dušmane pokojne...