Како је изгубљен римски престо
Пише : Марко
Пиштало
У тучама Римљана и варвара у нашим крајевима било је и многих занимљивих догађаја – нестао је један славни престо и замало отета принцеза.
Постојање чврстих историјских веза између
подручја које данас заузима наша земља и историјске појаве познате као Римска
империја познато је и овлаш упућенима у историјску науку. Ту се обично, не и
без одређеног поноса, у првом реду говори о великом броју царева рођених баш
„код нас” или се пак истиче велики значај и улога коју су имали градови
Сирмијум (Сремска Митровица), Феликс Ромулијана (Гамзиград код Зајечара) или
Виминацијум (у близини Костолца), премда и многе друге државе могу да се
похвале и једним и другим.
Међутим, само на тлу данашње Србије десила се несвакидашња епизода у којој је једини пут у хиљадугодишњој повести најмоћније политичке јединице у историји, несмотреношћу једног владара, веома важно царско обележје, царски трон, пало у руке варвара. Уз то, мало је недостајало да на карти ретких историјских догађаја подручје наше земље буде уцртано и као место на којем је једини пут у историји нека римска принцеза пала у заробљеништво. Срећом по Римљане, а нарочито по главну јунакињу приче, ова историјска веза није успостављена.
Међутим, само на тлу данашње Србије десила се несвакидашња епизода у којој је једини пут у хиљадугодишњој повести најмоћније политичке јединице у историји, несмотреношћу једног владара, веома важно царско обележје, царски трон, пало у руке варвара. Уз то, мало је недостајало да на карти ретких историјских догађаја подручје наше земље буде уцртано и као место на којем је једини пут у историји нека римска принцеза пала у заробљеништво. Срећом по Римљане, а нарочито по главну јунакињу приче, ова историјска веза није успостављена.
Константинов наследник
После
смрти једног од највећих владара позног римског царства, Константина Великог
(306–337), царство се нашло у династичким превирањима у која су се, осим
тројице Константинових синова, укључили и неки узурпатори. Након година у
којима су се се смењивали лукава дипломатија, савези и беспоштедна борба, из
вртлога је као победник изашао Константинов средњи син Флавије Јулије Валерије
Констанције, у историји запамћен као Констанције II који је, по оценама
савременика, на сурове захтеве времена у којем је живео умео и те како да
одговори.
Илустративан је случај у којем је, и сам знајући колико блиски сродници могу да буду опасни у својим жељама за највишим положајем у држави, наредио војсци да изврши покољ свих потомака свог деде Констанција Хлора (отац Константина Великог) изузев Гала и Јулијана (касније познат као цар Јулијан Отпадник) који су у то време били сасвим мала деца. Штавише, Галу ће цар касније понудити титулу цезара то јест свог млађег савладара, али ће га потом због злоупотребе власти лукавством у виду љубазних писама намамити у Милано, уз пут га лишити пратње и царских обележја обукавши га у обичну тунику и огртач, те коначно уморити страшном смрћу, а његово место дати последњем живом сроднику, Јулијану.
Иначе, по доступним изворима, овакав начин одстањивања свих за које би постојале макар и најповршније оптужбе да угрожавају државни поредак, биће главна црта Констанцијеве личности. По сведочењу најречитијег и најбоље упућеног историчара тог доба, Амијана Марцелина, цар Констанције био је врло ташт, подозрив и лаковеран, било да су у питању клевете других или њему упућено ласкање. Један део из Марцелинове „Историје” не оставља ни најмању могућност другачијег тумачења:
„Као што се слабо тело уздрма чак и лаком болешћу, тако и његов дух, скучен и мек, схватао је сваки шушањ као дело или намеру уперену против њега и жалосно би побеђивао, убијајући невине. Ако би неко од официра, достојанственика или угледних људи међу себи равним био, непровереним гласинама, оптужен да је наклоњен непријатељској странци, оковали би га тешким ланцима, одвукли као звер, и било да га терети неки непријатељ, или без тога, као да је довољно само што је именован, потказан или оптужен, кажњаван је смртном казном, запленом имовине или изгнанством на пусто острво.”
Илустративан је случај у којем је, и сам знајући колико блиски сродници могу да буду опасни у својим жељама за највишим положајем у држави, наредио војсци да изврши покољ свих потомака свог деде Констанција Хлора (отац Константина Великог) изузев Гала и Јулијана (касније познат као цар Јулијан Отпадник) који су у то време били сасвим мала деца. Штавише, Галу ће цар касније понудити титулу цезара то јест свог млађег савладара, али ће га потом због злоупотребе власти лукавством у виду љубазних писама намамити у Милано, уз пут га лишити пратње и царских обележја обукавши га у обичну тунику и огртач, те коначно уморити страшном смрћу, а његово место дати последњем живом сроднику, Јулијану.
Иначе, по доступним изворима, овакав начин одстањивања свих за које би постојале макар и најповршније оптужбе да угрожавају државни поредак, биће главна црта Констанцијеве личности. По сведочењу најречитијег и најбоље упућеног историчара тог доба, Амијана Марцелина, цар Констанције био је врло ташт, подозрив и лаковеран, било да су у питању клевете других или њему упућено ласкање. Један део из Марцелинове „Историје” не оставља ни најмању могућност другачијег тумачења:
„Као што се слабо тело уздрма чак и лаком болешћу, тако и његов дух, скучен и мек, схватао је сваки шушањ као дело или намеру уперену против њега и жалосно би побеђивао, убијајући невине. Ако би неко од официра, достојанственика или угледних људи међу себи равним био, непровереним гласинама, оптужен да је наклоњен непријатељској странци, оковали би га тешким ланцима, одвукли као звер, и било да га терети неки непријатељ, или без тога, као да је довољно само што је именован, потказан или оптужен, кажњаван је смртном казном, запленом имовине или изгнанством на пусто острво.”
Наравно да је овакво несигурно држање римског владара отворило врата за целу плејаду разних смутљиваца и ласкаваца који су се тискали око њега и својим неискреним речима додатно му искривљивали стварност. Ипак, да читалац не помисли како је у питању лично и острашћено Марцелиново портретисање Константиновог наследника, наведимо да постоје и они делови његове личности који су обојени светлијим бојама. Тако се истиче да је Констанције у државничкој димензији могао да буде оцењен као средње успешан владар, веома вешт на бојном пољу, нарочито против узурпатора које је побеђивао дипломатијом једнако као и снагом оружја. Такође, ратовао је и против варварских племена Франака и Алемана на тлу данашње Француске (тадашња Галија) као и против Квада и Сармата у данашњој Бачкој, док је достојан супарник био и Персијанцима на истоку.
Штавише, цело једно поглавље свог дела Амијан Марцелин је посветио
смиреној анализи цара Констанција у којој набраја прво његове врлине па тек
онда недостатке. Но, оно што, према овом извору, ипак потцртава његов карактер
и надвисује све врлине стало је у једну реченицу:
„Био је преко мере под утицајем жена и евнуха танког гласа и неких дворана који су пљескали свакој његовој речи и ослушкивали шта ће он одобрити или порећи, да би се могли сагласити са њим.”
„Био је преко мере под утицајем жена и евнуха танког гласа и неких дворана који су пљескали свакој његовој речи и ослушкивали шта ће он одобрити или порећи, да би се могли сагласити са њим.”
Преговарачи
Са
становишта приче која се одмотава пред нама најзанимљивији је део са ратовима
које је Констанције водио око ушћа Тисе у Дунав како би зауставио упаде
варварског племена Сармата чији су припадници, иако под заклетвом верности
римском цару због које су добили право да населе земље у оквирима царства,
често кршили договор напуштајући ове области и предузимајући пљачкашке походе,
нарочито у доба јаких зима и глади.
Тако је било и у зиму 358. године, коју је цар Констанције проводио у свом двору у Сирмијуму. Ту су цара затекле узнемирујуће вести да је велика група Сармата лимиганата (сарматски робови који су протерали своје некадашње господаре) притиснутих хладноћом и глађу прешла на римску територију. На пролеће, цар је стао на чело казнене експедиције која је, како се чини, трајала све до јесени. Тек тада забележен је повратак војске у логоре, а сам владар, према утврђеном обичају, прославио је тријумф у престоници. Догађаји који ће уследити показали су да је граница само привремено учвршћена, а да заклетва верности изнуђена од противника очигледно нема тежину за онога ко ју је положио.
Већ следећа зима 359. године по хришћанској ери донела је репризу. Наиме, опет су злослутне вести наговештавале незадовољство лимиганата због додељене области и њихово груписање према тој неодољивој линији која их је одвајала од царства. Зима и глад поново су били веома јак покретач. Толико јак да је цар Констанције, мимо обичаја ратовања, био приморан да крене против њих још у току зиме сматрајући да би одлагање похода могло за последицу да има још дрскије нападе непријатеља. Цар је рачунао и на добро расположење војника јер је прошлогодишњи поход, поред војног успеха важног за борбени морал, војницима донео и богат плен, па се могла очекивати њихова велика жеља за победом. С друге стране, лимиганти су имали план да искористе оштру зиму и пре него што пролећне температуре отопе снегове и реку учине непрелазном, трупе пребаце на римску страну Дунава.
Тако је било и у зиму 358. године, коју је цар Констанције проводио у свом двору у Сирмијуму. Ту су цара затекле узнемирујуће вести да је велика група Сармата лимиганата (сарматски робови који су протерали своје некадашње господаре) притиснутих хладноћом и глађу прешла на римску територију. На пролеће, цар је стао на чело казнене експедиције која је, како се чини, трајала све до јесени. Тек тада забележен је повратак војске у логоре, а сам владар, према утврђеном обичају, прославио је тријумф у престоници. Догађаји који ће уследити показали су да је граница само привремено учвршћена, а да заклетва верности изнуђена од противника очигледно нема тежину за онога ко ју је положио.
Већ следећа зима 359. године по хришћанској ери донела је репризу. Наиме, опет су злослутне вести наговештавале незадовољство лимиганата због додељене области и њихово груписање према тој неодољивој линији која их је одвајала од царства. Зима и глад поново су били веома јак покретач. Толико јак да је цар Констанције, мимо обичаја ратовања, био приморан да крене против њих још у току зиме сматрајући да би одлагање похода могло за последицу да има још дрскије нападе непријатеља. Цар је рачунао и на добро расположење војника јер је прошлогодишњи поход, поред војног успеха важног за борбени морал, војницима донео и богат плен, па се могла очекивати њихова велика жеља за победом. С друге стране, лимиганти су имали план да искористе оштру зиму и пре него што пролећне температуре отопе снегове и реку учине непрелазном, трупе пребаце на римску страну Дунава.
ИСТОРИЈА КАО ЛЕПА
КЊИЖЕВНОСТ
Највећи део података из позног римског царства до нас је дошао захваљујући обимном делу Амијана Марцелина (око 335 – 400) који је уједно и последњи велики римски историограф. Иако припада римском стваралаштву будући да је писао на латинском језику, по рођењу је био Грк из Антиохије па је његово изворно име Маркелинос латинизовано. Своје најважније дело, у типично римском маниру, назвао је „Res gestae”, што значи јуначка дела, а наслов се у свим светским језицима, рачунајући и наш, преводи као „Историја”.
Дело је веома обимно, подељено у 31 књигу, али је првих 13, као и почетак 14, нажалост изгубљен. Крилатица по којој онај који имало стоји на брду више види него онај под брдом у потпуности се може применити на овог историчара. Брдо на којем је он стајао и захваљујући којем је имао дубљи и шири видик јесте положај високог гардијског официра, што му је омогућило да се често налази на месту догађаја о којима пише или има податке од очевидаца. Уз то, несумњиво је његово географско и топографско познавање позорнице свог дела, што га је учинило веома драгоценим за војне историчаре. Блага пристрасност у портретисању ликова особена за античку епоху није заобишла ни нашег писца, али се увек мора имати у виду да то није било недозвољено будући да се у то време историографија и није сматрала за стручну, односно модерним речником речено, научну литературу, већ је уживала углед жанра лепе књижевности.
Такође, као већина античких историчара, и он признаје утицај судбине на живот људи и ток историје. Неизмењиву вољу усуда може да нам открије Темида која седи на Јупитеровом престолу. Ако се умилостиве њој потчињени демони, могуће је навести их на објављивање пророчанских речи. Но, без страха од грешке, може да се каже да су његови прикази и оцене у суштини тачни, иако је очигледно на чијој страни су његове симпатије. Штавише, показује високу свест о одговорности посла којег се прихватио и у том смислу пише:
„За историчара који свесно прећуткује догађаје рекао бих да обмањује исто толико колико и онај који измишља оно чега никад није било”
Две војске стајале су једна наспрам друге, али по искреним речима Амијана Марцелина „наши су боравак под ведрим небом тешко подносили”. Зато је цар одмах послао лимигантима два преговарача са тумачима да их питају за разлог напуштања огњишта која су им царском милошћу, а по личној молби, предата. Одговор је у исти мах и изненадио и обрадовао Констанција. Наиме, од њега је затражена милост на најпонизнији могућ начин, а у истом тону изнесене су молбе за допуст преласка реке како би се цару предочиле све неугодности које трпе и, коначно, исказана је спремност прихватања чак и најудаљенијих области које им цар одреди уз поштовање мира „као спасоносне богиње” .
Највећи део података из позног римског царства до нас је дошао захваљујући обимном делу Амијана Марцелина (око 335 – 400) који је уједно и последњи велики римски историограф. Иако припада римском стваралаштву будући да је писао на латинском језику, по рођењу је био Грк из Антиохије па је његово изворно име Маркелинос латинизовано. Своје најважније дело, у типично римском маниру, назвао је „Res gestae”, што значи јуначка дела, а наслов се у свим светским језицима, рачунајући и наш, преводи као „Историја”.
Дело је веома обимно, подељено у 31 књигу, али је првих 13, као и почетак 14, нажалост изгубљен. Крилатица по којој онај који имало стоји на брду више види него онај под брдом у потпуности се може применити на овог историчара. Брдо на којем је он стајао и захваљујући којем је имао дубљи и шири видик јесте положај високог гардијског официра, што му је омогућило да се често налази на месту догађаја о којима пише или има податке од очевидаца. Уз то, несумњиво је његово географско и топографско познавање позорнице свог дела, што га је учинило веома драгоценим за војне историчаре. Блага пристрасност у портретисању ликова особена за античку епоху није заобишла ни нашег писца, али се увек мора имати у виду да то није било недозвољено будући да се у то време историографија и није сматрала за стручну, односно модерним речником речено, научну литературу, већ је уживала углед жанра лепе књижевности.
Такође, као већина античких историчара, и он признаје утицај судбине на живот људи и ток историје. Неизмењиву вољу усуда може да нам открије Темида која седи на Јупитеровом престолу. Ако се умилостиве њој потчињени демони, могуће је навести их на објављивање пророчанских речи. Но, без страха од грешке, може да се каже да су његови прикази и оцене у суштини тачни, иако је очигледно на чијој страни су његове симпатије. Штавише, показује високу свест о одговорности посла којег се прихватио и у том смислу пише:
„За историчара који свесно прећуткује догађаје рекао бих да обмањује исто толико колико и онај који измишља оно чега никад није било”
Две војске стајале су једна наспрам друге, али по искреним речима Амијана Марцелина „наши су боравак под ведрим небом тешко подносили”. Зато је цар одмах послао лимигантима два преговарача са тумачима да их питају за разлог напуштања огњишта која су им царском милошћу, а по личној молби, предата. Одговор је у исти мах и изненадио и обрадовао Констанција. Наиме, од њега је затражена милост на најпонизнији могућ начин, а у истом тону изнесене су молбе за допуст преласка реке како би се цару предочиле све неугодности које трпе и, коначно, исказана је спремност прихватања чак и најудаљенијих области које им цар одреди уз поштовање мира „као спасоносне богиње” .
Вешта превара
По
повратку емисара, Констанције је био веома обрадован рачунајући да је велика
добит решити овако крупну ствар без ратних напора, додатно отежаних ниским
температурама. Цар је намеравао да прихвати понизне захтеве, а да би то све
имало и симболичког израза одлучио се и за одговарајућу сценографију. Требало
је да се понизном непријатељу обрати и дословно с висине, па је у ту сврху, под
руководством геометра Инокентија, у близини Акуминкума (код данашњег
Сланкамена) подигнут висок насип у виду трибунала на који је постављен царски
престо с кога би се Констанције, као правичан и милостив судија, обратио
дојучерашњем противнику. Дунавом су патролирали римски бродови препуни лако
наоружаних легионара који су будно мотрили на другу обалу у случају да осете
било какав немир код „варвара” који су остали тамо.
Све је било како је и замишљено, група лимиганата држала се скрушено пред царем који се спремао да им се са раскошног престола као будућим поданицима обрати благим, али прекорним речима. Изненада, ратни поклич „Марха! Марха!” отео се из уста сарматског ратника, а из његове руке ка трибуналу је полетела ципела. Ово је био знак за до тог тренутка понизну скупину да у дивљем бесу навали. Разуздано мноштво, с истуреном ратном заставом скривеном само час раније, дивље урлајући јурнуло је пут узвишења на којем се налазио запрепашћен најмоћнији човек на свету.
Колико је био близу опасности говори податак да је и сам у једном тренутку упао у метеж, оставши за толико прибран да се помеша с непријатељским и својим војницима који нису распознавали да ли је војсковођа или обичан војник, домогне се коња и у хитром галопу нађе спас у бекству. Само бекство владара с места на којем је требало да наступи као милостиви победник, без пратње, као да није било довољно срамотно. Историја се побринула да се Констанције још више осрамоти. Једно од најважнијих царских одличја, владарски престо са златним јастуком на којем су седели Констанцијеви славни преци, отет је и заувек изгубљен. Није помогло ни надљудско залагање малобројне царске пратње која је бивала све проређенија али и све одлучнија да брани част иако се непријатељ „пресипао преко њих као ватра”. Брзо прегруписање римских трупа и окупљање на месту напада донело је само страховиту одмазду над непријатељем, али не и брисање срамоте.
Све је било како је и замишљено, група лимиганата држала се скрушено пред царем који се спремао да им се са раскошног престола као будућим поданицима обрати благим, али прекорним речима. Изненада, ратни поклич „Марха! Марха!” отео се из уста сарматског ратника, а из његове руке ка трибуналу је полетела ципела. Ово је био знак за до тог тренутка понизну скупину да у дивљем бесу навали. Разуздано мноштво, с истуреном ратном заставом скривеном само час раније, дивље урлајући јурнуло је пут узвишења на којем се налазио запрепашћен најмоћнији човек на свету.
Колико је био близу опасности говори податак да је и сам у једном тренутку упао у метеж, оставши за толико прибран да се помеша с непријатељским и својим војницима који нису распознавали да ли је војсковођа или обичан војник, домогне се коња и у хитром галопу нађе спас у бекству. Само бекство владара с места на којем је требало да наступи као милостиви победник, без пратње, као да није било довољно срамотно. Историја се побринула да се Констанције још више осрамоти. Једно од најважнијих царских одличја, владарски престо са златним јастуком на којем су седели Констанцијеви славни преци, отет је и заувек изгубљен. Није помогло ни надљудско залагање малобројне царске пратње која је бивала све проређенија али и све одлучнија да брани част иако се непријатељ „пресипао преко њих као ватра”. Брзо прегруписање римских трупа и окупљање на месту напада донело је само страховиту одмазду над непријатељем, али не и брисање срамоте.
Флавије Јулије Констанције II, несрећни син Константина Великог
Шта се десило с престолом који више није нађен, а захваљујући којем је Констанције добио нимало захвалан епитет јединог римског владара који је успео да буде учесник овакве приче није нам познато. Али зато знамо да се отимачи нису нимало лепо провели. Придошли римски војници су у страховитом налету убијали све на које су налетели газећи без милости и живе и полумртве, док на лешеве који су се гомилали више нико није обраћао пажњу. Незнатан број преживелих покушао је да се спасе безуспешним молбама, а било је и оних који су очајнички спас потражили у леденој води Дунава. Гледано са стране чисто војних губитака, битка је била занемарљива за Римљане, али последице губитка царског престола, нарочито због наивног начина на који се губитак десио, биле су страховите. Силна крв непријатеља која се због тога пролила и тријумфални повратак у Сирмијум били су слаба утеха.
Времена за очајавање није било јер је несрећни цар ускоро морао да се суочи с новим нападима Персијанаца на источну границу царства. И као да није било довољно невоље, ускоро ће се суочити са унутрашњим сукобима. Дотадашњи цезар и савладар Јулијан, на крилима војних успеха које је остварио у борби против варвара, а уз несебичну помоћ самог Констанција, који је несвесно подстицао сопствену неомиљеност, прогласио се 361. године за цара и кренуо да своју узурпацију потврди и на бојном пољу. Међутим, до сусрета није дошло јер је Констанције ускоро умро у малоазијском граду Мопсуестији недуго након навршетка 45. године живота.
* * *
Злосрећне околности које су пратиле Констанција као да су биле пренесене и на његове потомке. Женио се три пута, а из последњег брака постухмно му се родила кћерка Флавија Максима Константина. На дан њеног венчања са Грацијаном (367–383) био је приређен ручак у државној вили Пристензис (са сигурношћу се смешта у западни Срем, односно околину Шида, а тачно место још је непознато). Баш тада, потпуно неочекивано, Квади са околним племенима, силно разјарени убиством свог краља, прелазе Дунав задирућу дубоко у римску територију. Прибраношћу римског управника провинције, односно „вољом милостивог божанства”, како објашњава Марцелин, принцеза је у последњи час колима отпремљена у тридесетак километара удаљени Сирмијум. Има ли потребе истицати, у случају да је евакуација само мало закаснила, Константина би понела ленту једине заробљене римске принцезе у историји.
Злосрећне околности које су пратиле Констанција као да су биле пренесене и на његове потомке. Женио се три пута, а из последњег брака постухмно му се родила кћерка Флавија Максима Константина. На дан њеног венчања са Грацијаном (367–383) био је приређен ручак у државној вили Пристензис (са сигурношћу се смешта у западни Срем, односно околину Шида, а тачно место још је непознато). Баш тада, потпуно неочекивано, Квади са околним племенима, силно разјарени убиством свог краља, прелазе Дунав задирућу дубоко у римску територију. Прибраношћу римског управника провинције, односно „вољом милостивог божанства”, како објашњава Марцелин, принцеза је у последњи час колима отпремљена у тридесетак километара удаљени Сирмијум. Има ли потребе истицати, у случају да је евакуација само мало закаснила, Константина би понела ленту једине заробљене римске принцезе у историји.
Коментари
Постави коментар