Ponoć i ja

                                  
       Piše: Tijana Djordjević                              
                                                               

                                   

                                      Čeka me ponoć, čeka da joj pišem,
                                      želi da čuje neku tajnu tvoju...
                                      Reći ću joj tiho da za tebe dišem,
                                      da nema tog članka u ovome broju...
                  
                                      Uporna je, kaže da zahteva reči,
                                      čitala bi nešto o očima tvojim...
                                      Sad okrećem glavu, neka moli, kleči,
                                      o njima i ja još romane brojim...

                                      Pita za tvoj osmeh, za lice i ruke,
                                      u imenu tvom još je nešto čudi...
                                      Ne brini, ja ćutim, stavljam je na muke,
                                      zabranjujem prilaz, ne dam da te budi...

                                      Sada već mi preti, hoće snove moje,
                                      boli je što ne zna o tebi sve priče...
                                      Kažem joj da nosi, nek’ ne dira tvoje,
                                      imam more zvezda, na tebe mi liče...

                                      Povlači se tiho, umorna je, ide,
                                      božanstvu u tebi ona sad se klanja...
                                      Stihovi će ovi tebi da se svide,
                                      na kraju joj kažem-Pusti, neka sanja...