Piše: Tijana Djordjević
I dok reči moje čitaš,
sigurno je
da se pitaš...
Kome šaljem misli ove?
Koga pesma moja zove?
Ti saznati nećeš nikad,
za tu patnju, bol i jad.
Teraju me silne muke,
da koristim pero, ruke.
Pisaću ja mnoge pesme,
Kome šaljem misli ove?
Koga pesma moja zove?
Ti saznati nećeš nikad,
za tu patnju, bol i jad.
Teraju me silne muke,
da koristim pero, ruke.
Pisaću ja mnoge pesme,
tu su strofe moje česme.
I teći će poput reke,
slova ova, mrlje neke.
Al' ti nikad nećeš znati,
da stih svaki sada pati.
Tajnu svoju ja čuvaću,
znaće zbirka, njoj šapnuću.
Kad je uzmeš, pročitaćeš,
a moj šapat čuti nećeš.
Ni u snu ti neće biti,
da će ona tebe kriti.
Sada kad su tu sve rime,
naslov traži tvoje ime.
Baš me briga, neću dati,
tebe neću otkrivati.
I teći će poput reke,
slova ova, mrlje neke.
Al' ti nikad nećeš znati,
da stih svaki sada pati.
Tajnu svoju ja čuvaću,
znaće zbirka, njoj šapnuću.
Kad je uzmeš, pročitaćeš,
a moj šapat čuti nećeš.
Ni u snu ti neće biti,
da će ona tebe kriti.
Sada kad su tu sve rime,
naslov traži tvoje ime.
Baš me briga, neću dati,
tebe neću otkrivati.
Коментари
Постави коментар