Razgovarao: Tadija Čaluković, piše: Tijana Djordjević
Najduhovitije
pero današnjice, najzanimljivija blogerka, novinarka i pisac, nedavno objavila knjigu
Zovem se mama. Njena strast je radio,
a u intervjuu za blog Salome govorila je o detinjstvu, dobrim i lošim stranama
pisanja knjiga u Srbiji, društvenim mrežama... Ona je Jelica Greganović.
Jednom
ste izjavili da ni novinarstvo, ni književnost niste planirali. Šta ste sebi
rekli posle mnogo godina provedenih u tim „vodama“ ?
Da nisam
pogrešila, i opet bih kad bih se još jednom rodila. Jedino što bih tada ipak
isplanirala da malo ranije počnem da pišem knjige. Sad mi je žao što mi se ta
neplanirana aktivnost nije mnogo ranije desila.
Za
radio kažete da je Vaša prva medijska ljubav, a vodili ste nedavno i emisiju na
radio Laguni sa duletom nedeljkovićem, Osmeh
za svaki dan. Ispričajte nam malo o draži radija i da li ste od onih koji
tvrde da jedan medij, nikad neće potisnuti drugi ?
Moja najbolja
drugarica, Gorica Nešović kaže da radio pravi ličnosti, a televizija likove. I
tu negde je čar, na radiju nema veze kako izgledate, da li ste našminkani,
očešljani, da li ste došli u pidžami ili smokingu, važno je samo ono što
pričate i kako pričate, ono što ste odradili kao novinar. Ljudi vas slušaju, ne
opterećuju se slikom. Pažnju ne možete da kupite izgledom, već samo sadržinom
onoga što govorite.
Što se tvrdnje da jedan medij neće potisnuti
drugi, tu nisam baš sigurna da bih to kredibilno mogla da tvrdim. Čini mi se da
je internet budućnost medija. Jednoga dana kada internet bude dostupan kao
vazduh, tada će se verovatno svi mediji preseliti na internet. Da ne pominjem
nove medije koji su u medjuvremenu upravo na internetu nastali. I to evolucijom.
Ono što se kod nas zove „društvene mreže“ se u svetu već neko vreme zove pravim
imenom – „društveni mediji“. Mreže poput Fejsbuka su evoluirale u medije, to
odavno nisu mesta samo za traženje partnera, to su mediji koje je nemoguće, za
razliku od klasičnih, do sada postojećih, cenzurisati. Sem isključivanjem
interneta, a to nije baš nevidljiv potez. Društvene mreže nemaju vlasnike koji
utiču na uredjivačku politiku, na njima i oni koji nisu novinari mogu da
pošalju vest, fotografiju dogadjaja, na njima ljude teško možete da lažete ili
iskrivljujete izveštaje. Jedina cenzura koja na društvenim medijima postoji je
autocenzura. Ona je doduše mnogo gora od cenzure, ali tamo je tako veliki broj
ljudi da je nemoguće da će se svi bojati, a i postoji mogućnost sakrivanja iza
lažnih imena.
,,
Mislim
da detinjstvo nije poslednja prilika da se bude srećan, ali je poslednja
prilika da se imaju prava bez srazmernih, pratećih obaveza. Jer to je ono što
naše detinjstvo čini nezaboravnim, a vreme u kome smo bili deca – „starim,
dobrim vremenima“.
Reči
koje proizilaze iz Vašeg pera gotovo uvek izmame osmeh na lice. Mnogi Vas čak
oslovljavaju kao najduhovitije pero na regionalnoj književnoj sceni. Može li se
to nazvati najvećom satisfakcijom?
To je prilično
veliki kompliment i ništa manja satisfakcija za trud i vreme uložene u to
pisanje. Ali su je još veći kompliment, podrška i satisfakcija, broj kupljenih
knjiga. Upravo zbog toga je, u mojim knjigama, prva strana rezervisana za
čitaoce, njihovo mišljenje mi je mnogo važnije od mišljenja kritičara.
U vašoj aktuelnoj knjizi Zovem se mama, kažete da je svaka mama super. A knjigu završavate rečju – trep, kojom želite da pokažete koliko
sve brzo prolazi. Da li se slažete sa nigerijskim nobelovcem Voleom Sojinkom
koji kaže da je ,,detinjstvo poslednja
prilika da budeš srećan, kasnije znaš i suviše’’ ?
Mislim da
detinjstvo nije poslednja prilika da se bude srećan, ali je poslednja prilika
da se imaju prava bez srazmernih, pratećih obaveza. Jer to je ono što naše detinjstvo
čini nezaboravnim, a vreme u kome smo bili deca – „starim, dobrim vremenima“.
Mada, ja ne mislim da se samo godinama odredjuje starost, verujem da ima
odraslih ljudi, čak i onih koje bismo nazvali „starima“ koji su zapravo deca.
Biti dete je i stanje duha. Vaš duh može da bude mnogo mladji od vašeg uzrasta
brojem godina izmerenog.
Da
li mislite da književnost može da utiče na promene u društvu ?
Kao i svaki
oblik umetnosti, tako je i književnost slika sveta koju pisac vidi i opisuje.
Da, književnost može da utiče na promene u društvu, upravo onako kao što to može
i slikarstvo, muzika... Jedini problem je u tome što su umetnici obično ispred
svog vremena, zbog toga ih vreme u kome žive najčešće ne razume. Upravo to je
ono što ih čini drugačijima, neretko i odbačenima, potcenjenima. Tek budućnost
će dati vrednost njihovim delima.
Kako
biste posavetovali one koji bi želeli da postanu novinari ?
Da dobro
razmisle o tome. Novinarstvo je stalna borba i to loše plaćena. Jeste lepo da
vam se ime pojavljuje u novinama, na televiziji, da vas ljudi prepoznaju...Ali
ako niste dovoljno hrabri, to neće biti dovoljno da preživite u tom svetu.
Novinari su jezičak izmedju politike, vlasti i javnosti, naroda. I na taj
jezičak bi ova druga strana da pritisne koliko god može, u svoju korist.
Politika je vlast, moć. Ako nemate snage da se borite protiv te moći, onda
bolje da ni ne počinjete. Mada je tako i sa većinom drugih profesija. Ako
nameravate da ozbiljno radite svoj posao, spremite se za rad u rudniku. I
spremite veliku količinu ljubavi, jer novinarstvo mora da se voli da bi
preživelo.
A kako one koji bi da se bave pisanjem knjiga?
Pisanje knjiga je u
Srbiji još uvek kapric. Na zapadu pisac može više no dobro da živi ako se
njegove knjige dobro prodaju, čak i da se obogati. Kod nas je procenat koji
pisac dobija od svoje knjige tako nizak da često ne obezbedjuje ni golu
egzistenciju. Uvek kada pričam o tome, setim se Bulgakova koji se odrekao
lekarske profesije da bi se bavio pisanjem. I postao siromašan kao crkveni miš.
Ili Dostojevskog koji je bio jedan od retkih pisaca koji je živeo samo od onoga
šta je napisao. Bio je kao Bulgakov – siromašan. Zato je u jako često
ponavljanoj rečenici: „Ljudi danas ne čitaju dovoljno“, višak samo jedna reč –
„danas“. Ljudi nikada nisu čitali dovoljno, a što dublje idete u istoriju iza
nas, shvatićete da se, ako ništa drugo ono zbog malog broja pismenih, nikada
nije toliko čitalo kao danas. Naravno da ostaje pitanje: „Šta ljudi danas
čitaju?“ Kao i uvek, čitaju ono što im
se svidja, a ne ono što drugi misle da bi trebalo da im se svidja. Upravo onako
kao što su ljudi oduvek bili skloni da kupe sliku koja im se svidja, a ne onu
koja će tek steći veliku bezvremensku vrednost. Mada, sve ovo neće i ne treba
da pomogne u odlučivanju onima koji su odlučili da pišu. Ako u vama živi nešto
što vas tera da pišete, komponujete, slikate, vi ćete to raditi bez obzira na
novčanu satisfakciju, jer umetnost je jača od čoveka i vremena.
Коментари
Постави коментар