Povodom 125 godina od objavljivanja epohalnog romana ,,Slika Dorijana Greja’’ Oskara Vajlda
piše: Tadija Čaluković
Ko
je bio najmisteriozniji čovek na svetu ? Da li je takav čovek živeo medju
književnicima, istoričarima, filozofima, naučnicima ili političarima? I koju su
kriterijumi za misterioznog lika ? Kontroverzne izjave, čudno
odevanje ili nešto treće ? Mora li genije da bude lud ? A da
li je pisac intelektualac ? I koja je funkcija intelektualca ?
To
su neka od pitanja koja se postavljaju decenijama kroz istoriju .
Po Sartru nije svaki pisac intelektualac. Sartr je napravio tu raspodelu, rekavši da je Žan Žene , ,,imao običaj da kaže : vatrena ljubav stražara i manekena’’ i po njemu on ne spada u intelektualne pisce, dok Emil Zola,nastavlja, nije samo epohalni pisac već i legendarni što reče Sartr. Alber Kami je rekao da funkcija intelektualca u tome da redovno podiže svest medju ljudima iz svoje okoline.
Ajinštajn
je rekao da je mašta važija od znanja. Dokazavši to jednim praktičnim
obrazloženjem , naime; ,,ako uspeh obeležimo slovom A, sledi formula
: A = X+ Y +Z , gde je X – rad, Y – igra , a Z – drži
jezik za zubima’’. Svi veliki naučnici su bili izuzetno maštoviti
ljudi. Nikola Tesla je za sve svoje izume bio zahvalan upravo – mašti. Čitajući
biografije svih velikih umova sveta, zaključujem, da svi imaju u svojim
biografijama jedan ,,isti’’ podatak. Svi su rano ostali bez roditelja. Grof Lav
Tolstoj je izgubio majku sa dve godine, Fridrih Niče oca sa dve godine, Ivo
Andrić ostao da živi sa majkom Katarinom pošto mu je otac umro kad je imao dve
godine, Branku Ćopiću, takodje, tata umro kad je imao dve godine, pa Mihailu
Pupinu tata umro kad je imao svega petnaest godina, Danilo Kiš isto imao
strahovito detinjstvo...Ili ako im nisu preminuli roditelji, onda su bili vrlo
skromni ljudi, a u ostalom nema genija koji nije bio suštinski skroman .
*
Život
nas zavarava svojim senkama od njega, tražimo zadovoljstvo,a on nam ga daje
pomešano sa gorčinom i razočaranjem...I na kraju vidimo kako kamenog srca
posmatramo zlatne uvojke koje smo nekada tako bezumno obožavali i tako l tako
ludo ljubili . Na ovom svetu postoje samo dve tragedije : jedna je da dobijemo
ono što želimo , a druga je da to ne dobijemo.
Oskar Vajld
*
Pozabaviću se po mišljenju Pitera Akrojda (najčitanijim svetskim biografom) najmisterioznijim čovekom koji je hodao ovom planetom. Fingalom O’Flaetri Vilisom.Znate o kome je reč ? O Oskaru Vajldu, naravno. Ali govoriću prvo o njegovom životu jer je i sam Miša Crnjanski rekao ,, da bi upoznao njegove knjige moraš prvo da upoznaš njegov život’’. Ubedljivo najkontroverzniji um svih vremena. Ako je danas rekao da voli jabuke, a mrzi kruške, sutra će reći obrnuto. Njegova kontroverza se najbolje ocrtava na izjavama tipa : ,, Jedina razlika izmedju Engleske i Amerike je u jeziku’’.
Od
detinjstva je bio čudak. Dok su sva deca igrala fudbal na sveže pokošenoj
irskoj travi on je sedeo i gledao ih. Po njemu je najveći greh bila dosada,
tako da nikad nije pomišljao na nju. Mislio je.
Sve
je počelo od njegovog izuzetno ekscentričnog detinjsta
koje će ga kasnije koštati glave. Dakle, njegova majka bila je iskompleksirana
žena koja je uvek govorila da je pet-šest godina mladja nego što jeste. Oskar
je od nje sigurno nasledio tu opsesiju prema mladosti i godinama koja ga je
pratila kroz ceo život. To će dosta doprineti i njegovom legendarnom delu ,,Slika
Dorijana Greja’’, čiji je i glavni motiv: ,,Mladost je jedino što
je vredno imati’’. Njegov otac je bio ženskaroš i vodio
je dvostruki život,imao je više žena i bio je jedan od boljih lekara tog
vremena. Vajld je rodjen kao mladje dete u porodici.
Njegovi
roditelji su već imali sina pa je njegova majka silno želela ćerku i kad je
opet dobila sina, onako sva iznervirana odluči da od bebe oblači Oskara u odeću
namenjenu za devojčice. Uvijala mu je lokne, oblačila mu haljinice i stavljala
mu puder. Sve do njegovih jedanaet- dvanaest godina. Postoji jedan izuzetno
tragičan trenutak u njegovom životu sestra mu je umrla od jedne retke bolest sa
samo osam godina i pisac je tokom celog svog života čuvao njen pramen kose u
jednoj kutijici. Jedan Vajldov biograf je primetio :,,Jadno dete iz ovakvog
braka ’’. To su bile neke od presudnih okolnosti koje će obeležiti život Oskara
Vajlda.
Vajld
je bio izuzetno inteligentan još od rane mladosti. Nakon nekih najeminetnijih
škola u Irskoj kao što je Triniti Koledz , dobija stipendiju za Magdalena klasu
na Oksfordu. Na Oksfordu je ostao zapamćen kao nadobudan i pokvaren lik. Kada
ga je jednom profesor sa Oksforda pitao nakon svadje s njim : ,, A je li mali
šta planiraš da postaneš ti kad odrasteš’’, Vajld ga je dočekao i kao iz topa
mudro odgovorio : ,, Siguran sam da ću biti popularan ili ozloglašen’’. Ostala
je misterija da li je on sam napustio samovoljno Oksford ili su ga izbacili
zbog nedoličnog ponašanja. Počeo je da se bavi pisanjem , zaposlio
se jednoj američkoj novinarskoj redakciji, a zatim vrlo brzo postaje
gostujući predavač na jednom univerzitetu. I danas kad se spomene Oskar Vajld
nikako ne promakne se njegova doskočica američkim carinicima : ,,Oni
smešni Amerikanci smejali su se kad sam pi dolasku na carini sasvim ozbiljno
rekao da nemam ništa da prijavim sem svoje genijalnosti’. Od svih sportova
jednino je voleo domine, koje je igrao na svojoj terasi leti.To ga je
opuštalo.Zgodno je uporedini Gistava Flobera i Vajlda, složiće se
istoričari jer kao što nema dosadnijeg života, a zanimljivijeg književnog opusa
, što važi za Flobera, upravo obrnuto važi za Oskara. Za vreme njegovog predavanja
u Americi otac mu umire i on mora na sahranu i za to vreme se skrasio u
Irskoj. Englezi su bili ljuboimorni što Vajld nije njihov pisac, pa
su ga i za njegovog života neretko prisvajali. Uvek bi govorio :
,,Ja sam Irac po rodjenju, Englez po odgoju osudjen da koristim jezik
Šekspira’’. Ta izjava podseća pomalo u neku ruku na onu Nikole Tesle kad je
rekao : ,,Ponosan sam na srpsko poreklo i hrvatsku domovinu’’. Diplomatski ,
nema šta.
Dobio
je najprestižnije nagrade za književnost tog doba. Možda je ostao žal što nije
poživeo duže pa da dobije i tu Nobelovu koja se prvi put dodelila 1901. godine,
a on je umro, godinu ranije, 1900. Njegov prijatelj Andre Žid, koji je pokupio
mnogo više ,,kajmaka’’, čini se da nije ostao popularniji ? Ono što je Oskar
Vajld pričao u 19. veku Žid je velikim delom preuzeo. Preuzeo je ekscentričnost
i kontroverzu.U Imoralistu se tačno prikazuje taj
homoseksualni odnos verovatno inspirisan susretom Vajlda i Žida u Alžiru 1893.
godine.
Oskar
Vajld bio je neko ko je ,,spavao’’ u restoranima, hedonist,isto kao i Sartr.
Smatrao je da je cigareta ,,savršeni oblik savršenog zadovoljstva koji te
ostavlja savršeno nezadovoljnim’’. Pušio je tompus. Živeo je u najprestižnijoj
ulici u Irskoj gde su ziveli sve sami umetnici, pisci, filozofi. Oženio se s
Konstans Lojd i dobio dva sina. Sve je delovalo bezbrižno i skladno da
skladnije ne može biti.Početkom ’90-ih godina devetnaestog
veka kada se Vajld objavio svoj roman (prvi i poslednji) Slika Dorijana
Greja bio je na vrhuncu slave u svetu. Ali samo
godinu dana kasnije počinje da koristi morfijum, postaje alkoholičar i otriva
svoju biseksualnost. Zaljubljuje se u jednog mladog urednika jednih novina. I
sa njim stupa u kontakt. Ta informacija dolazi do ,,ušiju’’ javnosti i pošto je
to zabranjeno u to vreme situacija odlazi na sud. Na sudu ga se svi odriču,
ljubavnik se pravi da ga ne poznaje , a porodica emigrira u Švajcarsku i menja
prezime u iz Vajld u Holand, zbog bezbednosti. Osudjen je na robiju u tamnici u
Redingu. Najbolja dela je napisao upravo dok je bio zatočen tamo.Eseji De
Profundis ( koje je napisao dok je robijao) pored drame Salome svrstavaju
se u njegova najpoznatija dela.
Nakon
petogodišnje robije i on sam emigrira u francusku napušten od svih. Zdravlje mu
se totalno pogoršalo . U hotelu Parker u Parizu gospodin Vajld
je umro u deset do dva popodne, u petak, 30. Novembra 1900.
Prezirao
je hotelske zavese, a poslednje što je rekao bilo je : ,,Jedno od nas će morati
da ode’’ .
Коментари
Постави коментар