Integralna verzija najmisterioznijeg čoveka ikad

 Povodom 125 godina od objavljivanja  epohalnog romana ,,Slika Dorijana Greja’’ Oskara Vajlda

piše: Tadija Čaluković
   
                 
 Ko je bio najmisteriozniji čovek na svetu ? Da li je takav čovek živeo medju književnicima, istoričarima, filozofima, naučnicima ili političarima?  I koju su kriterijumi za misterioznog lika ? Kontroverzne izjave, čudno odevanje   ili nešto treće ? Mora li genije da bude lud ? A da li je pisac intelektualac ? I koja je funkcija intelektualca ?
To su neka od pitanja koja se postavljaju decenijama kroz istoriju .

Po Sartru nije svaki pisac intelektualac. Sartr je napravio tu raspodelu, rekavši da je Žan Žene , ,,imao običaj da kaže : vatrena ljubav stražara i manekena’’ i po njemu on ne spada u intelektualne pisce, dok Emil Zola,nastavlja, nije samo epohalni pisac već i legendarni što reče Sartr. Alber Kami je rekao da funkcija intelektualca u tome da redovno podiže svest medju ljudima iz svoje okoline.
Ajinštajn je rekao da je mašta važija od znanja. Dokazavši to jednim praktičnim obrazloženjem , naime;  ,,ako uspeh obeležimo slovom A, sledi formula : A =  X+ Y +Z , gde je X – rad, Y – igra , a  Z – drži jezik za zubima’’.  Svi veliki naučnici su bili izuzetno maštoviti ljudi. Nikola Tesla je za sve svoje izume bio zahvalan upravo – mašti. Čitajući biografije svih velikih umova sveta, zaključujem, da svi imaju u svojim biografijama jedan ,,isti’’ podatak. Svi su rano ostali bez roditelja. Grof Lav Tolstoj je izgubio majku sa dve godine, Fridrih Niče oca sa dve godine, Ivo Andrić ostao da živi sa majkom Katarinom pošto mu je otac umro kad je imao dve godine, Branku Ćopiću, takodje, tata umro kad je imao dve godine, pa Mihailu Pupinu tata umro kad je imao svega petnaest godina, Danilo Kiš isto imao strahovito detinjstvo...Ili ako im nisu preminuli roditelji, onda su bili vrlo skromni ljudi, a u ostalom nema genija koji nije bio suštinski skroman .

                                          *
Život nas zavarava svojim senkama od njega, tražimo zadovoljstvo,a on nam ga daje pomešano sa gorčinom i razočaranjem...I na kraju vidimo kako kamenog srca posmatramo zlatne uvojke koje smo nekada tako bezumno obožavali i tako l tako ludo ljubili . Na ovom svetu postoje samo dve tragedije : jedna je da dobijemo ono što želimo , a druga je da to ne dobijemo.
                                                                      Oskar Vajld
                                                        *

Pozabaviću se po mišljenju Pitera Akrojda (najčitanijim svetskim biografom) najmisterioznijim čovekom koji je hodao ovom planetom. Fingalom O’Flaetri Vilisom.Znate o kome je reč ? O Oskaru Vajldu, naravno. Ali govoriću prvo o njegovom životu jer je i sam Miša Crnjanski rekao ,, da bi upoznao njegove knjige moraš prvo da upoznaš njegov život’’. Ubedljivo najkontroverzniji um svih vremena.  Ako je danas rekao da voli jabuke, a mrzi kruške, sutra će reći obrnuto. Njegova kontroverza se najbolje ocrtava na izjavama tipa : ,, Jedina razlika izmedju Engleske i Amerike je u jeziku’’.
Od detinjstva je bio čudak. Dok su sva deca igrala fudbal na sveže pokošenoj irskoj travi on je sedeo i gledao ih. Po njemu je najveći greh bila dosada, tako da nikad nije pomišljao na nju. Mislio je.





Sve je počelo od njegovog  izuzetno ekscentričnog  detinjsta koje će ga kasnije koštati glave. Dakle, njegova majka bila je iskompleksirana žena koja je uvek govorila da je pet-šest godina mladja nego što jeste. Oskar je od nje sigurno nasledio tu opsesiju prema mladosti i godinama koja ga je pratila kroz ceo život. To će dosta doprineti i njegovom legendarnom delu ,,Slika Dorijana Greja’’, čiji je i glavni motiv: ,,Mladost je jedino što je vredno imati’’.  Njegov otac je bio ženskaroš i vodio je dvostruki život,imao je više žena i bio je jedan od boljih lekara tog vremena. Vajld je rodjen kao mladje dete u porodici.
Njegovi roditelji su već imali sina pa je njegova majka silno želela ćerku i kad je opet dobila sina, onako sva iznervirana odluči da od bebe oblači Oskara u odeću namenjenu za devojčice. Uvijala mu je lokne, oblačila mu haljinice i stavljala mu puder. Sve do njegovih jedanaet- dvanaest godina. Postoji jedan izuzetno tragičan trenutak u njegovom životu sestra mu je umrla od jedne retke bolest sa samo osam godina i pisac je tokom celog svog života čuvao njen pramen kose u jednoj kutijici. Jedan Vajldov biograf je primetio :,,Jadno dete iz ovakvog braka ’’. To su bile neke od presudnih okolnosti koje će obeležiti život Oskara Vajlda.
Vajld je bio izuzetno inteligentan još od rane mladosti. Nakon nekih najeminetnijih škola u Irskoj kao što je Triniti Koledz , dobija stipendiju za Magdalena klasu na Oksfordu. Na Oksfordu je ostao zapamćen kao nadobudan i pokvaren lik. Kada ga je jednom profesor sa Oksforda pitao nakon svadje s njim : ,, A je li mali šta planiraš da postaneš ti kad odrasteš’’, Vajld ga je dočekao i kao iz topa mudro odgovorio : ,, Siguran sam da ću biti popularan ili ozloglašen’’. Ostala je misterija da li je on sam napustio samovoljno Oksford ili su ga izbacili zbog nedoličnog ponašanja.  Počeo je da se bavi pisanjem , zaposlio se  jednoj američkoj novinarskoj redakciji, a zatim vrlo brzo postaje gostujući predavač na jednom univerzitetu. I danas kad se spomene Oskar Vajld nikako ne promakne  se njegova doskočica američkim carinicima : ,,Oni smešni Amerikanci smejali su se kad sam pi dolasku na carini sasvim ozbiljno rekao da nemam ništa da prijavim sem svoje genijalnosti’. Od svih sportova jednino je voleo domine, koje je igrao na svojoj terasi leti.To ga je opuštalo.Zgodno je uporedini Gistava Flobera  i Vajlda, složiće se istoričari jer kao što nema dosadnijeg života, a zanimljivijeg književnog opusa , što važi za Flobera, upravo obrnuto važi za Oskara. Za vreme njegovog predavanja u Americi otac mu umire i on mora na sahranu i za to vreme se skrasio u Irskoj.  Englezi su bili ljuboimorni što Vajld nije njihov pisac, pa su ga i za njegovog života  neretko prisvajali. Uvek bi govorio : ,,Ja sam Irac po rodjenju, Englez po odgoju osudjen da koristim jezik Šekspira’’. Ta izjava podseća pomalo u neku ruku na onu Nikole Tesle kad je rekao : ,,Ponosan sam na srpsko poreklo i hrvatsku domovinu’’. Diplomatski , nema šta.
Dobio je najprestižnije nagrade za književnost tog doba. Možda je ostao žal što nije poživeo duže pa da dobije i tu Nobelovu koja se prvi put dodelila 1901. godine, a on je umro, godinu ranije, 1900. Njegov prijatelj Andre Žid, koji je pokupio mnogo više ,,kajmaka’’, čini se da nije ostao popularniji ? Ono što je Oskar Vajld pričao u 19. veku Žid je velikim delom preuzeo. Preuzeo je ekscentričnost i kontroverzu.U  Imoralistu se tačno prikazuje taj homoseksualni odnos verovatno inspirisan susretom Vajlda i Žida u Alžiru 1893. godine.
Oskar Vajld bio je neko ko je ,,spavao’’ u restoranima, hedonist,isto kao i Sartr. Smatrao je da je cigareta ,,savršeni oblik savršenog zadovoljstva koji te ostavlja savršeno nezadovoljnim’’. Pušio je tompus. Živeo je u najprestižnijoj ulici u Irskoj gde su ziveli sve sami umetnici, pisci, filozofi. Oženio se s Konstans Lojd i dobio dva sina. Sve je delovalo bezbrižno i skladno da skladnije ne može biti.Početkom ’90-ih  godina  devetnaestog veka kada se Vajld objavio svoj roman (prvi i poslednji) Slika Dorijana Greja  bio je na vrhuncu slave u svetu.  Ali samo godinu dana kasnije počinje da koristi morfijum, postaje alkoholičar i otriva svoju biseksualnost. Zaljubljuje se u jednog mladog urednika jednih novina. I sa njim stupa u kontakt. Ta informacija dolazi do ,,ušiju’’ javnosti i pošto je to zabranjeno u to vreme situacija odlazi na sud. Na sudu ga se svi odriču, ljubavnik se pravi da ga ne poznaje , a porodica emigrira u Švajcarsku i menja prezime u iz Vajld u Holand, zbog bezbednosti. Osudjen je na robiju u tamnici u Redingu. Najbolja dela je napisao upravo dok je bio zatočen tamo.Eseji  De Profundis ( koje je napisao dok je robijao) pored drame Salome  svrstavaju se u njegova najpoznatija dela.
Nakon petogodišnje robije i on sam emigrira u francusku napušten od svih. Zdravlje mu se totalno pogoršalo . U hotelu Parker u Parizu gospodin Vajld je umro u deset do dva popodne, u petak, 30. Novembra 1900.
Prezirao je hotelske zavese, a poslednje što je rekao bilo je : ,,Jedno od nas će morati da ode’’ .

Коментари