Piše:Filip Ljubojević
Taj zvuk, jak, najdublji. Taj zvuk,
nežan, najtiši.
Miris potoka, zvuk kadife.
Taj zvuk ranog proleća. Taj zvuk
studene zime.
Taj zvuk violine trulih žica, što
otvara lepotu beskrajnog polja.
Taj zvuk vetra što cveće njiše i
podiže polen do oblaka gustih.
Taj zvuk udisaja zaboravljene
starice.
Tamnih očiju i suvog lica.
Taj zvuk osmeha i duše što pati.
Taj zvuk ptica što hodaju visoko.
Posmatraju I sudbinu kroje.
Taj zvuk vazduha što mirno ih vraća I
nastanjuje u domove nove.
Taj zvuk časovnika koji otkucava
poslednji sat ovog oktobra.
I opominje da je ostalo malo vremena.
Šalješ tmurne oblake sa porukom. TAJ
ZVUK KIŠE.
Коментари
Постави коментар