INTERVJU S PISCEM : SLAVIŠA PAVLOVIĆ

                  PAMETAN ČOVEK U NAŠEM SISTEMU JE STRANO TELO

Intervjuisao: Tadija Čaluković 

U prvom romanu ulazite u ulogu istorijskog tumača, roman "Zavet", prati život jednog srpskog vojnika tokom Velikog rata. Da li ste posle ove knjige znali da će vaša primarna tema biti - istorija ? - I zašto se množe istorijski pripovedači  na srpskoj književnoj sceni ?

Množe se zato što je istorija zanimljiva, nedovoljno istražena i politički tumačena. Umetnike, nekog svesno, nekog nesvesno, bole neistine, pa imaju potrebu da daju svoj stav o tome i suprotstave se glupostima kvaziistoričara koji su na platnom spisku određene političke ideologije.

Vaš drugi roman "Nema šanse da ne uspem", govori o borbi glavnog junaka Lakija sa sopstvenim planovima i ljubavi. On je nepopravljivi optimista. Uvek kada se pišu ovakve knjige, deluje da su autobiografske. Da li se slažete s Draganom Velikićem, koji kaže "da je svaka fikcija lična, i da je ona prvo treba dogoditi u stvarnosti, da bi tek onda prešla na papir" ?

Naravno da se ne slažem sa Velikićem, uz dužno poštovanje prema njegovom književnom radu. Ivo Andrić nije nabijan na kolac, a pisao je o tome. Kada se knjiga piše u prvom licu, poenta i jeste da deluje kao autobiografska. Roman „Nema šanse da ne uspem“ je trenutni proizvod žala za studentskim danima. Čak se, i sa svojim glavnim junakom iz knjige u mnogim stvarima ne slažem. Previše je liberalan za moj ukus, iako volim ljude sa buntovnim karakterom.

Treći roman, "Zavet heroja", vrlo sličan kao i prvi, ne samo po naslovu, već i po radnji. Ono što je malo ko uočio, a meni je bilo izuzetno intrigantno, jeste da taj roman i vaš aktuelni "Apisov Apostol" započinjete istim Isusovim citatom: "Jer zaista vam kažem: ako imate vere koliko crno gorušičino, reći ćete gori ovoj: predji odavde tamo, i preći će, i ništa vam neće biti nemoguće." Možete li da nam otkrijete, šta predstavlja taj mistični Hristov citat?

Nema tu ništa mistično, to je suština vere i nade. Sve svoje knjige započinjem istim motivacionim citatom, jer su se te reči stvorile ispred mene u jednom trenutku kada sam se nalazio na raskrsnici. Isuviše lična stvar, koju ne mogu da objasnim, a iskreno, nemam ni potrebu.
Inače, Novi zavet je knjiga nad knjigama. Zbirka mudrosti i poruka. Danas kada čitate knjige svakakvih „trenera ličnog razvoja“ u njima nećete otkriti ništa što već nije rečeno u Novom zavetu, dok kod Koelja se može pronaći mnogo plagijata, odnosno rečenica koje su preuzete iz Novog zaveta, samo je red reči zamenjen, ili su upotrebljeni sinonimi.

U svom poslednjem aktuelnom romanu "Apisov Apostol", koji "ruši" police knjižara i biblioteka, svojom jačinom i kvalitetom, odlučili ste se za alternativnu istoriju. Glavni lik je jedan novinar, Pavle Govedarica, koji od običnog "piskarala", stiže do mesta glavnog urednika.  
Tu se opet može posumnjati da je on pomalo vaš "alter ego", jer ste i vi novinar ?

Od svih likova o kojima sam pisao, on zaista najviše liči na mene. Međutim, to sam radio svesno, u želji da, kroz njega, prenesem svoje političke i nacionalne stavove, pa se jedino stavovi mogu poistovetiti sa mnom. Ništa drugo. Njegov lik sam započeo da gradim po jednom drugom novinaru, koji je imao sličnu priču, samo što tu nije bila umešana tajna organizacija, nego ozbiljna mafija. Pavle Govedarica je zapravo „alter ego“ svakog mladog čoveka u Srbiji - spreman je da se bori za ispravnu stvar, želi da radi, napreduju, pomogne i narodu i državi, ali ga sistem, kao takvog, odbacuje kao strano telo.

Glavna teza ovog bestselera jeste da je pukovnik Apis iscenirao svoju smrt. Mnogima je bilo zanimljivo da vaše mišljenje o Nikolaju Velimiroviću, u knjizi kaže Apis: "Nikolaj Velimirović je vitlejemska zvezda srpskog naroda, putovodja, lekar, iscelitelj i duhovni vodja. Ako je Bog jednom narodu dao oca Nikolaja, onda sigurno ne želi da taj narod nestane".
Zagolicajte maštu naših čitalaca, koji nisu pročitali knjigu, da nakon ovog, odmah odjure u knjižaru, kupe je i pročitaju.

Vladika je bio izuzetna ličnost, buntovnik i duhovnik, veći od svih ljudi svog vremena. Recimo, kada su 1914. godine, dve elitne jedinice srpske vojske, pod komandama vojvode Vuka i majora Tankosića, ušle u Zemun i oslobodile grad, napravljena je takozvana „Parada četnika u Zemunu“. Tu paradu, sa već pomenutim komandantima, predvodio je vladika Nikolaj. Bila je to najveća drskost Velikog rata i ''prst u oko'' Austriji, koja je verovala da će napad na Srbiju biti samo kratka šetnja. Ono što govori Apis u knjizi, ujedno je i moje mišljenje o Nikolaju Velimiroviću. On jeste vitlejemska zvezda srpskog naroda. Ava Justin je za njega rekao da je najveći Srbin posle Svetog Save. Nažalost, mi danas nemamo svest o vrednostima vladike Nikolaja, ne govorimo mnogo, iako je on bio „svetsko čudo,“ priznat u svim zemljama sveta. Zamislite samo čoveka kome se za savete obraćaju Tesla, Tagore, Gandi, britanski i francuski generali, biskupi, američki političari... Kada se upokojio, američki Kongres je održao minut ćutanja. I onda, danas, imate pojedinu gamad iz NVO, finansiranu od iste te Amerike, koji vladiku guraju u isti koš sa Stepincem, a Srbija ćuti na blaćenje najvećeg među nama. Takođe, bio je veoma blizak pripadnicima organizacije „Ujedinjenje ili smrt,“ govorio je ono što misli, a mislio je dobro, za razliku od mnogih, i danas, a i tada, koji govore ono što se od njih očekuje. Imao je i jasnu viziju države, državnog ustrojstva, ali je kao i skoro svaki drugi veliki Srbin, umro u izgnanstvu.


                                             

 Za korice knjige mišljenje vam je dao i Čedomir Antić, koji se takodje oprobao u pisanju alternativne istorije. Koliko je hrabro pisati na taj način, pogotovo što je knjiga pored sjajnih kritika, naišla i na one zlurade?

Ne znam da li je to hrabro. Možda je ludo. Granica između te dve stvari i jeste tanka, a vreme će pokazati pravo stanje. Za sada se čini da ipak nisam lud.
Zluradi komentari me ne pogađaju, njih će uvek biti, i što ih je više, to znači da postoji efekat napisanog. Ja sam tipičan Srbin, volim pohvale, ali i pokude umeju da me nadahnu.

 U jednom od prethodnih intervjua najavili ste da trenutno radite na knjizi "Besmrtna prethodnica" koja će biti dokumentarno-istorijska priča o Velikom ratu. Zbog čega vam je toliko zanimljiv period Prvog svetskog rata, i da li ćete u budućnosti, početi da pišete i o Drugom svetkom ratu ?

Knjiga radnog naslova „Besmrtna prethodnica“ je moja potraga za odgovorima; Zašto je Milunka Savić radila kao čistačica, a Flora Sends bila vozač taksija. Zašto legendarni major Gavrilović nije napredovao do čina generala? Zašto su invalidi Velikog rata, heroji i po postupcima i po duhu, prosili na ulicama? Zašto je Živojin Mišić rekao da treba podići spomenik seljaku i volu, jer se država i prema jednim i prema drugim ophodi isto? I naposletku, kako su najveći heroji Velikog rata, posthumno uniženi, a neki i ubijeni. Do odgovora sam brzo došao, ali sam upoznao mnoge manje poznate ličnosti, čije biografije su tema knjige. Moglo bi se reći da je to priča o najvećim herojima Velikog rata, ali govorim o stvarima koje su se događale „iza kulisa“.

Trenutno je u žiži interesovanja, medju piscima NIN-ova nagrada. Uveliko se spekuliše da bi novi dobitnik mogao biti Vladislav Bajac, za knjigu "Hronika sumnje". Nevezano za to, ko je po vama najviše zaslužio iz užeg izbora da dobiju to priznanje ?

 Čim se govori o Bajcu, mislim da je neće dobiti, jer će onda biti očigledno da je nameštena. Ne bih mogao da dam odgovor na to pitanje, jer nisam pročitao sve knjige iz užeg izbora. Nemam lepo mišljenje o NIN-ovoj nagradi, jer to više nije priznanje kakvim su se nekad dičili Ćosić, Selimović, Crnjanski, Pekić... Na pomen NIN-ove nagrade, uvek se setim i reči Marka Tvena: ,,Bolje je ne dobiti nagradu, a zaslužiti je, nego je dobiti, a ne zaslužiti je''.

S kojim piscem biste najradije napisali knjigu ?

Nisam razmišljao o tome. Zavisi od teme na kojoj bismo radili. Ima mnogo dobrih pisaca sa kojima bih voleo da stvaram nešto, bilo scenario, knjigu ili predstavu i usput nešto i naučim.

Koja je vaša poruka našim čitaocima-omladincima, koji imaju želju da postanu pisci ?

Da čitaju i pišu. Da misle, sumnjaju, preispituju se. Da budu uporni i da imaju stomak za sve gluposti, pa i za NIN-ovu nagradu.