Znak voljenja

Piše:Tadija Čaluković (decembar,2016)

 

Decembarsko jutro budi me iz sna.
Prohladan vetar  pirika mi u glavu.
Al' ipak mirišem pokošenu travu,
Iz moje zlatne bašte, koju negujem ja.

 

 

Gledam tvoje oči,
kao zavese na pozornici kad se skupe.
Crvena maskara ti kvari ten.
Zato, si ti moja pepeljuga
Koja nikad nije imala problema,
Ali će ga naći i gde ga nema.

 

 

Zalivam ginko bilobu,
 Dok osećam u sebi lošu utrobu.
 Nešto me proganja. Bacih ono lonče
 za zalivanje i odoh na tuširanje.
Shvatio sam da sam srećan kad si pored mene ti,
Pa legoh kraj tebe, da odspavamo mi.

 

 

Decembarsko sunce,
Pravi od nas na zidu siluete,
Ronimo u jastuk, zarobljenih lica,
Okrećemo usne, jedno drugom,
nesvesni poduhvata tog.
Nameštam jastuk, nameštaš ga i ti,

 Tvoja usna pristupa prva.
Moja se slepljuje bez mrdanja.
 I to je bio znak istinskog voljenja.