Урош Петровић: Увек када ствараш покушај да изненадиш себе

 

 

Ексклузивни интервју са Урошем Петровићем, најчитанијим  дечјим писцем, за блог Саломе

 Интервју водио: Тадија Чалуковић

Урош Петровић, најомиљенији дечји писац и најинтелигентнији Србин, за блог Саломе, први пут је говорио о томе шта је маштао да буде када порасте, свом детињству, својој најдражој књизи, инспирацији за писање, својој симпатији, књигама које данас радо чита, али и о томе колико су се променили наставници од времена кад је он био ђак.

Како сте провели детињство и да ли је тај период Вашег живота пресудно утицао да постанете најомиљенији дечји писац?

Најранији период живота је и најважнији за формирање личности. Мислим да је моје детињство израњаваних лактова и колена пресудило, као и то да сам читајући стекао креативност мисли и израза - да склепам овакав одговор, на пример. Дакле, тајна је у комбинацији двају врста пустоловина – оних непосредно доживљених и оних такође снажно доживљених, али посредно, кроз књиге.

 Да ли сте у младости били жељни књига какве Ви данас пишете?

И данас сам.

Шта сте као мали маштали да будете када порастете?

Било је ту разних и разнородних маштарија – чак сам сањарио да имам илегалну радио станицу, коју сви слушају а нико не зна одакле се емитује. Мислим да сам у једном периоду планирао да када порастем живим међу Индијанцима (по могућности у присној вези са Винетуовом сестром).

Ко је у Вама препознао дар за писањем књига?

Изгледа да сам сам, нико ме пре мене није препознао као писца. Потом су многи, али прва особа која је великим ауторитетом стала иза онога што сам написао је докторка књижевности Љиљана Пешикан-Љуштановић из Новог Сада.

Говорили сте да је наше знање неприменљиво и да заостајемо за Европом. Шта бисте овом приликом поручили учитељима и наставницима за бољу сарадњу са децом?

Не мислим да постоји знање које нема примену, сваки наук се једног дана исплати. Ја се само трудим да смислим и предложим начин за занимљивије часове. Некада је то могуће, некада није. Хајде да их таквим учинимо барем тамо где можемо! Наше је, иначе, да урадимо све што можемо – све остало је животарење. Имамо ми и децу и учитеље шампионе, само их је мало колико би могло да их буде.


И сами често помињете да сте у контакту с учитељима, наставницима и децом, као и то да нисте одбили ниједну школу која Вас је позвала у посету. Колико су се променили учитељи и наставници, али и деца од времена када сте Ви били ђак?

Све је другачије, и наравно, нешто је боље а нешто лошије. Дакле, ситуација је примерена овом времену и простору, јер да није - не би била таква. Много је боље у датом стању наћи начин за напредак него се много освртати на протекле токове. Сада и овде, то је ваш живот, ваша школа и ваша шанса. А иначе, промене волим - човека сваки дан помало промени али само ако се и човек потруди да мало промени дан.

Ваш „Пети лептир“ је екранизован и први је српски 3Д филм. Многи су баш ту књигу окарактерисали као Вашу најбољу. Која је књига Вама посебно драга?

Најдражи ми је роман "Авен и јазопас у Земљи Ваука", можда баш зато што је то штиво прво које сам икада написао и објавио. Та књига је била моја златна улазница у свет писаца, али је и многе увела у свет читалаца. Пречицом, и једно и друго.

Где сте нашли инспирацију за „Загонетне приче“ и за роман „Деца Бестрагије“?

Загонетне приче су моја жеља да вратим атмосферу решавања загонеки и мистерија крај ватре, из доба када су сви слушали приповедача по чијем су лицу поигравале сенке. Инспирација за роман "Деца Бестрагије" формирала се темељније и дуже, ницала је од детаља и утисака са многих путовања и доживљаја.

Ви сте најинтелигентнији Србин. Да ли бисте нам открили рецепт како сте успели толико тога да научите и будете толико паметни?

Ја сам само један од најуспешнијих решавача једног теста. Рецепт садржи само два главна састојка и један зачин – радозналост и игра, зачињени упорношћу да се ствар истера до краја.

                                                     
Које књиге Ви данас волите посебно да читате?

Разноврсне. Поред кревета увек имам неколико начетих наслова. У зависности од количине енергиjе, расположења, степена снености или расположивог времена бирам која ће од разјапљених књига залепршати и понети ме са собом. Тренутно, на мом ноћном сточићу се тискају дела Мо Јена, Била Брајсона, Саше Младеновића и Мичиа Какуа.


                      


Мислите ли да је лектира старомодна и да треба увести неке новитете у школску књижевност?

Лектира се само мало спорије мења него што се мењају деца. Понекад тај заостатак створи отпор према читању код младих људи, а то је опасно. Нажалост, малишани који не читају књиге неће се лепо и богато изражавати а то им може затворити многа важна врата када порасту. Можда се решење крије у већој толеранцији програма према књигама које су ђаци сами изабрали.

Ко је била Ваша прва љубав из школске клупе?

То је тада била велика тајна, и више не би постојала када бих је сада открио. Могу само рећи да матични број те цуре 1306967717473, ако се добро сећам.

Који бисте савет дали мојим другарима у школи који желе да постану писци?

Увек када пишеш (или било шта друго ствараш) покушај да изненадиш себе. То је најсигурнији начин да ћеш написати нешто што ће бити непредвидиво и за друге.

Коментари