KRLEŽA

       

         ,,Riječ nas spaja’’ – Krleža

Na današnji dan 1981. prestalo je kuca srce Miroslava Krleže.
Sigurno, (možda) i najvećeg, jugoslovenskog pisca.
U njegovoj najpoznatijoj knjizi (mojoj omiljenoj) ’’Povratak Filipa Latinovića’’ (pored ’’Gospode Glebajevih), u predgovoru, dr Fadil Bukić uporedjuje to remek-delo s Satrovom Mučninom ili Židovim romanima.
To je jako melanholična knjiga pre svega. Filip Latinović je u tom romanu dete koje je ''ispred'' svoje generacije, ali nesigurno u svoj identitet,iskompleksiran i 
preokupiranim maštanjem o ženi. Krleža tu pred nas (čitaoce) stavlja nekoliko krajnje ličnih pitanja - identiteta,pripadnosti društvu, ljubavi i umetnosti.
Svaka fikcija je u stvari intimna, i ona ne postoji ako se nije desila u stvarnosti.
Postoje pisci kao Flober, za koga su teoretičari književnosti govorili da ’’nema dosadnije ličnosti i zanimljivijeg književnog opusa’’ i pisci kao Oskar Vajld za koga se priča - ,, da nije bilo zanimljivije i kontradiktorinije ličnosti, a sumornijeg dela’’.  Za Krležu bi mogli reći da je on bio, pisac koji je kao pojava izuzetno  privlačio pažnju i ništa manje svojim književnim radom, to isto činio.
Jako je interesanto, da napravimo trougao –    Crnjanski - Andrić – Krleža .
Najpre, njih trojica su zasigurno najpriznatiji jugoslovenski pisci.
Ali, njihov odnos je, prezanimljiv.

Crnjanskog sam stavio maločas prvog, ne bez razloga, već njega ne treba približavati Krleži, Andrić je bio njihovo odstojanje.

Crnjanski je bio stahoviti protivnik Titovog komunizma i nekoliko puta je emigrirao u London, gde je radio i kao kurir u jednoj novinskoj redakciji.
Crnjanski nije voleo Krležu baš iz razloga, što je Miroslav bio sve obrnuto od njega – Titov najveći prijatelj medju književnicima i očigledno pristalica njegove ideologije.
Andirć je bio nešto  izmedju njih dvojice, ali bi se pre moglo reći da je bio mnogo bliži Crnjanskom.
U početku se i nije baš slagao s  Mišom, jer su se doživljavali kao konkurenti, ali su kasnije postali nevidjeni prijatelji, u jedno vreme čak i nerazdvojni.
Još se u arhivama SANU, čuvaju njihova pisma.
Opšte je poznato da je Josip Broz zamrzeo Andrića kad je on dobio Nobela, umesto kandidata komunista – Miroslava Krleže.
Nakon Andrićeve smrti, pošto je Krleža nadživeo Andrića, Miro je izjavio kontraverzno i možda istinito - ,,Andrić bi ostao mali pisac iz ćorsokaka da nije dobio Nobelelovu nagradu’’.

                                   

Muharem Bazdulj kaže da je u jednom od poslednih intervjua, koje je Danilo Kiš dao jugoslovenskim medijima, na pitanje o Krleži odgovario je da je on veliki skeptik, a kada novinarka ''produbila'' svoje pitanje rekavši -  Da li je Krleža izgubio ugled, kao svetski pisac ?
Bazdulj uverljivo parafrazira Kišove reči :
- ,,Ma pustite vi Krležu, ipak je on spomenik od osamdeset knjiga, komunistički Volter’’.
Ipak Kležu su posle te Deklaracije o hrvatskome jeziku mnogi otpisali.
Kruže priče da se devedesetih godina 20. veka u Zagrebu gotovo nije pominjalo njegovo ime.

Ali kao što kaže pisac (Krleža) - ,,Vredi samo onaj spomenik koji je rušen tri puta’’.