Piše:Tadija Čaluković
Kabul, 1991.
,,Da li je to najveći problem u tvom životu
?!''- podmukao je bio Haled.
,,Jeste, pa zar nisi mogao da mi sročiš, bilo
kakav sastav, pre nego što si legao sinoć ?'' - obrusi mu dečak.
,,Uhh, a ne umeš, sâm da
napišeš taj rad ?'' – preznojavao se Hoseini.
,,NE, degeneriku !'' –
neučtivo odvrati sedmogodišnjak.
,,Za kad ti treba taj tekst ?’’
– upita otac.
,,Pa rekao sam ti to milion
puta za SUTRA !'' – na licu mu se videlo da se pripremao da brizne u plač, tata
mu pridje i zagrli ga...
,,Ne brini, nije to nikakav
problem’’- reče Haled pobedonosno, pa nastavi:
,,Koju temu je zadao učitelj
Ibrahim ?’’
,,Moje buduće zanimanje’’
,,Naučiću te ja, kako da
pišeš nešto što je kvalitetno i zanimljivo.''
,,Nema šanse, tata.''- kaza
Abdulah, nesigurno.
,,Za početak moraš da veruješ
u sebe, a sada ću te odvesti na jedno mesto.''
,,Kakvo sad mesto, pa meni je
cilj da me naučiš da pišem ?'' – konfuzan je još uvek bio Abdulah.
,,Videćeš...''
***
Tri sata kasnije,
Nacionalna biblioteka grada
Kabula.
Pri samom ulasku u te
prostorije, mladić je osetio odbojnost i gadjenje. Biblioteka je posedovala
preko petsto miliona knjiga, te bila je najveća u zapadnoj Aziji. ,,Dobar dan Halede '' – vrisnu veselo žena
sa recepcije za zavodjenje knjiga.
,,Oooo dobar dan''- kaza to i
pridje da se pozdravi sa ženom.
,,Jel to vaš sinčić ?'' –
zapita se žena, pokazujući na Abdulaha koji je išao za Haledom
,,Jeste,da, to je moj sin.''
– odgovori čovek, zatim se, malo se nagnu ka desnom sinovljevom uvetu, pa mu
šapnu :
,,Rukuj se sa ovom tetom, nju
ćeš od danas često vidjati’’
,,Okej, tata’’ – još uvek
uplašen je bio dečak.
,,Ja sam Abdulah’’- mališa
podiže pogled u ženu koja je bila ravna kao spomenik.
,,Drago mi je, Abdulah. Moje
ime je Elma’’
,,Vidimo se kasnije,odoh s
njim da nadjemo neku prigodnu literaturu’’ – kaza stamenim glasom Haled.
,,Važi’’
***
,.Da bih te naučio da pišeš’’
– resko mu odvrati otac.
,,Ali sigurno neću naučiti ovde
da pišem ?’’
Hoseini koji se pre nekoliko
minuta smestio u fotelju, skoči iznervirano.
,,A reci ti meni, sine, znaš
li kako se, uopšte, postaje pisac ?’’ – uputi naizgled, lako pitanje Haled.
‘’Pa ko to još ne zna ! Ccc…rodiš
se sa talentom i to je nešto što je presudno, da li ćeš biti dobar pripovedač
ili ne.’’
,,GrešiŠš’’ – zareža Haled
kao pas, pa poč’e opet govoriti:
,,Pogledaj malo oko sebe’’-
mahao je rukama I pokazivao na bezroj polica s knjigama.
,,Vidim knjige, šta s njima ?’’
– još više zbuni dečaka.
,,Sad, ja govorim, ne upadaj
mi u reč, imaj osnovne kulturne manire.’’- poviknu mu otac, pa krenu ispočetka.
,,Znači, ove sve knjige koje
vidiš, ima ih previše, ali ja sam ih pročitao većinu.Pisac je neko ko čita
duplo više nego što stvara, ipak, postoje ljudi koji ne čitaju I to nije
nikakav problem. Problem nastaje kada se takvi ljudi uhvate u koštac s pisanjem
istih. Moja dobra prijateljica Izabel Aljende ih naziva ,,književnim gmizavcima’’.
Zato ti, ako imaš ambicije da ikad naučiš, da kvalitetno pišeš, moraš da budeš najveći
zastupnik pisane reči’’ – održa kratak čas, otac koji je bio već ostvaren
pisac.
,,Razumem, odjednom, imam
neverovatnu želju da pročitam svaku od ovih knjiga’’- srećan je bio Abdulah.
***
Za to vreme Haled je tražio
pravu knjigu za Abdulaha.
,, Hej Abu’’- krenu da mu
tepa otac, ,,vidi šta sa iskopao sa ove police’’
Dečak baci pogled, te krenu
da čita naslov knjige : ,,Priče o Niku’’ Ernest Hemigveau ?
,,Ernest Hemingvej’’ – ispravi ga tata.
Uzeše tu knjigu, te je Abdulah
pročita za jedno veče. Sastav su napisali zajedničkim snagama, ali bez ikakvih
nedaća.
***
Sutradan,
Učitelj Ibrahim Gan važio je
za najopasnijeg učitelja u osnovnoj školi ,,Mahatna Gandi’’. Dolazio bi pet
minuta pred početak časa i najstrože kažnjavao one koji bi kasnili. Tog dana
Abulah je kasnio samo dva minuta, ali matorom Ibrahimu teško je bilo objasniti
da je to – samo dva minuta.
,,Reci mi ti, Abdulah, zbog
čega, danas kasniš ?’’ – prekorno upita učitelj.
,,Slučajno mi se to dogodilo,
neće se ponavljati’’ – kod Ibrahima se tako nešto nije moglo oprostiti.
,,Hajde ti sada nama lepo da
pročitaš onaj sastav koji je bio za domaći, pred celim odeljenjem’’
Abdulah se blago nasmeši, jer
je ovo bio prvi put da mu kod učitelja Gana nešto odgovara. Hitro ostavi ranac
na stolicu i stade ispred razreda.
Moje buduće
zanimanje
Nisam
voleo da čitam, ali od juče volim. Sa tatom sam bio u biblioteci, koju sam
nekad mrzeo. A sad je obožavam,, kao svaku priču o mojoj pokojnoj majci koja
leluja kao na vetru.
Sinoć pre nego što sam legao u krevet i zaspao,
pročitao sam Hemingvejeve priče i shvatio das am i ja pomalo Nik iz njegovih
pripovedaka.
Moje buduće zanimanje biće nepredvidivo, ali slavno.
To mogu da vam tvrdim.
Ako
ste nakon ovog,pomislili da ću biti
pisac, grdno se varate. Ne želim da budem pisac iz najprostijeg razloga, jer je
moj otac Haled pisac I ne želim da nas ikad iko dovede u poredjenje. On je
najbolji. Svetski.Neusnišniti I neustrašivi.
A ja ? Šta sam ja ? Šta ću ja da budem. To ne znam ni
sam da vam kažem. U stvari, kad malo bolje razmislim, biću novinar, srodna je
to profesija piscu.
I onako
sam sad veliki čitalac, a kad krenem da pišem, onda neću biti – pisac, kako to
neki kažu, već novinar.
***
Učitelj Ibrahim bio je
oduševljen filozofskim sklapanjem mojih rečenica.
Pohvalio je što sam zavoleo
da čitam I upisao mi jednu ogromnu peticu u dnevnik.
Od razreda je zatrežio da mi
pokloni jedan aplauz, a moji drugari su mi ga vrlo rado uputili.
***
,,Tata, tata, dobio sam
džinovsku peticu na onom sastavu.’’
,,Svaka čast sine, a što je
još važnije zavoleo si i da čitaš, a čini mi se i da pišeš.’’ – otac pridje
Abdulahu i poljubi ga u levi obraz, sin uzvrati njemu poljubac, zagrliše se i
nastaviše njihove priče o ljubavi.
Коментари
Постави коментар