KADA VOLITE DA RUDARITE PO PRAŠNJAVIM ARHIVAMA, NEKAKO JE LOGIČNO DA SE
VREMENOM PREBACITE U TUMAČA ISTORIJSKIH DOGADJAJA
Razgovarao: Tadija Čaluković
Završili ste FPN, reci te nam nešto o vašoj dugogodišnjoj novinarskoj karijeri ?
Moja karijera imala je čudan tok. Započeo sam je davne 1985 godine u jednom opštinskom glasilu i uporedo pisao i za tadašnju omladinsku štampu, Mladost, Polet i NON. A onda sam, početkom devedesetih, napravio pauzu dugu 14 godina tokom koje, čini mi se, nisam napisao nijednu reč, čak ni novogodišnju čestitku. Verovao sam da će tako i ostati, da su u međuvremenu stigle neke nove, pismenije generacije, i da se s njima, čak i da sam želeo, ne bih mogao nositi i porediti. Na sreću ili žalost, nije bilo tako. Tokom tog perioda mnogo sam čitao i pokazalo se, zapravo, da sam akumulirao iskustvo koje će kasnije doći do izražaja. Vratio sam se novinarstvu sarađujući s magazinom Brekoji je, nažalost, već bio na izdisaju, a ubrzo potom prešao u Reviju SAT Plus gde sam za manje od šest meseci prešao put od dalekog spoljnog saradnika do urednika rubrike koja se bavila turizmom. Dve godine kasnije osnovao sam i postao glavni i odgovorni urednik časopisa Horizont, izlazio je svega godinu dana, ali smo za kratko vreme dobili nagradu Turistički cvet, najviše priznanje koje dodeljuje Turistička organizacija Srbije. Potom sam pet godina radio kao novinar ili urednik u Dnevnim novinama Press, da bi novinarsku karijeru, barem za sada, završio kao autor i prvi urednik televizijske emisije „Od zlata jabuka“ koja je, srećom, preživela moj odlazak, i dalje se snima i emituje na Prvom programu RTS.
Prvi roman ; "Lopatanje djavola", drugi; "Izgubljene u magli", i treći ; "Armagedon", imaju "crnu" tematiku : pedofiliju, narkomaniju i trgovinu ljudima. Zbog čega ste se odlučili da se prvo bavite tim temama, a onda da predjete na istorijske ?
Nisam siguran da je to bila moja odluka. Posle publicističkog bestselera Lopatanje đavola koji sa bavio problemom narkomanije u Srbiji, takve teme su jednostavno jurile mene. Uvek bi se našao neko ko bi to pročitao, a zatim me zamolio ili motivisao da se pozabavim i nekim drugim pošastima koje prete našoj deci i omladini. A njih je toliko da kada bi se posvetio samo tome, verujem da bih mogao da izdam i sabrana dela.
Čini se da ljudi u Srbiji prema top-listama, vole da čitaju istorijske romane, mislite li da je pisanje, istih, ujedno komercijalno i kvalitetno ? - A ako je tako, onda je to, zaista,najbolje za jednog pisca ?
Može da bude komercijalno, a koliko je kvalitetno zavisi od samog autora. Lično, trudim se da jednoj fosilizovanoj istoriji udahnem nov dah, da događaje iz prošlosti prikažem na način koji će privući pažnju savremenih čitalaca, pre svega mlađih naraštaja. Istorija može biti zanimljiva, ali i suvoparna, zavisno od načina na koji se predstavi. Ako samo nabrajate brojke, pominjete datume i događaje, teško da možete probuditi bilo čiju emociju. Trudim se da to promenim, da pretke predstavim kao ljude koji nisu samo vojevali ili ne znam šta radili, već i kao osobe koje su volele, patile, snevale, nadale se... Tek kada se saživite s nekim likom, odnosno junakom moje priče, kada ga upoznate i duboko u njega proniknete, shvatite i znatno bolje možete da sagledate društvene i sve druge okolnosti u kojima je živeo. S druge strane, trudim se da ne menjam i ne izobličavam istorijske činjenice, da ne dovedem čitaoca u zabludu da je pročitavši moje delo nešto saznao, a da je, zapravo, reč o nekim mojim fatamozgarijama.
U svom dokumentarnom romanu "Brodolom", govorite o "srpskom Titaniku". Kada je on potonuo 9. septembra 1952. godine u srcu Beograda,sutradan su samo jedne novine pisale o tome, a Broza, jedva i da je zanimalo tako nešto. Kako ste posle više od pola veka, prikupljali informacije o ovom tragičnom dogadjaju ?
Moj prvi susret s tom tragedijom bio je na groblju. Kada sam pre desetak godina na Zemunskom, a potom i na Novom groblju u Beogradu video čitavu povorku nadgrobnih ploča s istim epitafom, s ljudima koji su istog dana stradali na istom mestu, shvatio sam da je reč o nečem velikom, zastrašujućem i prilično zaboravljenom. To su mi, na neki način, potvrdili i savremenici, ljudi koji su tada živeli u Beogradu i koji se te tragedije, začudo, uopšte nisu sećali. Istina, nije bilo sredstava informisanja kao danas, postojale su samo novine i radio, a koliko su pažnje posvetili ovom događaju shvatio sam tek kada sam zašao u arhive Narodne biblioteke Srbije. Naime, tadašnje novine, Politika i Borba, vest o ovom događaju nikada nisu objavile na naslovnoj strani, odgovorni nikada nisu izvedeni pred lice pravde, godišnjice nisu pominjane, kao što ni samo mesto tragedije nikada nije obeleženo. Kao da su se svi svojski potrudili da se sudbina broda Niš što pre prepusti zaboravu. Srećan sam što sam s Brodolom uspeo da delimično ispravim tu višedecenijsku nepravdu, da stradalima, makar i na ovaj načim, odam svojevrsnu počast.
U knjizi "Kad zvona zaneme", bavite se epidemijom pegavog tifusa kod Srba. Značajnu ulogu u knjizi ima i Džon Rid, američki novinar, koji izveštava o stradanjima naših ljudi od strane austrougarske vojske. Ovakvo literarno delo, nije vidjeno još od "Vremena smrti" Dobrice Ćosića, ali je knjiga za par meseci od izlaska, već postala kultna i po našem blogu, vaša najbolja. Zagolicajte još malo maštu naših čitalaca koji nisu pročitali knjigu, da je posle ovog, odmah pročitaju.
Da se slična nesreća dogodila u Americi ili bilo kom delu zapadne Evrope danas bi o njoj, verovatno, imali na desetine holivudskih blokbastera, na stotine knjiga i feljtona. Nažalost, dogodila se u Srbiji, zemlji gde je sve malo pa čak i ovako velike nesreće. A o kakvoj je epidemiji reč, možda bi najbolje bilo ilustrovati i uporediti je s nekim drugim, znatno poznatijim pošastima. Tako je, na primer, u epidemiji velikih boginja u Jugoslaviji, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, o kojoj je kasnije snimljen i film Variola vera, umrlo manje od četrdeset ljudi. Strašna epidemija ebole u Zapadnoj Africi, o kojoj je godinama brujala celokupna svetska štampa, za šest godina odnela je 10.000 žrtava. A u epidemiji pegavog tifusa koja je zadesila Srbiju početkom 1915. godine, za manje od šest meseci, umrlo je između 130 i 200 hiljada ljudi. Zašto o svemu tome danas znamo tako malo ili gotovo ništa? Plašim se, nažalost, da to nije pitanje za mene.
Na ovogodišnjem 61. beogradskom Sajmu knjiga, roman "Noć Arhangela" bila je medju najtraženijima na Laguninom štandu. Kako se iz uloge jednog pisca, prebaciti u ulogu - istorijskog pisca ?- I koliko je teško pronaći temu koja će čitaocu biti zanimljiva ?
Kada volite da rudarite po prašnjavim arhivama, kada sa strašću istraživača preturate po najskrivenijim tajnama naše povesnice, nekako je logično da se vremenom prebacite u tumača istorijskih događaja. Nažalost, živimo na području koje nikada nije oskudevalo u takvim događajima, gde su se tragedije preplitale i međusobno preticale i gde takvih tema, na radost umetničkih stvaralaca, imate na pretek. Dovoljno je da zagnjurite u bilo koji period naše istorije i tema će vam se sama nametnuti.
Koji je vaš omiljeni pisac, knjige kog žanra posebno preferirate ?
Po prirodi sam radoznao, pa mi nije stran nijedan žanr – od folklorne do naučne fantastike. Odrastao sam na delima Ive Andrića, prvu svest o našim korenima usadio mi je Dušan Baranin, od savremenika volim da čitam dela Branislava Jankovića i Nikole Malovića... Naravno, ima još brojnih autora vrednih pažnje.
S kojim piscem biste najradije napisali knjigu ?
Stvaranje jednog dela smatram intimnim činom i zaista ne znam kako bih to mogao da podelim s bilo kim. Možda bi ta knjiga bila kvalitetnija i čitaocima zanimljivija, ali ne bi bila moja. Uprkos tome, mislim da ću biti prinuđen uskoro da nešto slično uradim (smeh). S Brankom Stevanovićem, Igorom Kolarovim i Dragoslavom Paunović,autorima sada već kultne knjige Urnebesna fizika, radim na nečemu što bi se, verovatno, moglo da nazove i Urnebesna Srbija. Reč je o zbirci najneverovatnijih podataka, priča i anegdota koje su se tokom istorije dogodile na teritoriji naše zemlje, a o tome, danas, gotovo i da nemamo pojma. Uz dobre ilustracije, verujem da će privući veliku pažnju čitalačke publike.
Koja je vaša poruka našim mladim čitaocima, koji imaju ambicije da postanu pisci ?
Najpre da mnogo čitaju. Da biste bilo šta napisali, morate najpre da znate šta želite da kažete. A da biste to imali, najpre morate da sublimirate razna iskustva, svoja ili tuđa, svejedno. Budite radoznali, gledajte svet oko sebe otvorenih očiju i osluškujte. I ne morate žuriti. Nije kasno ako prvu knjigu napišete u zrelom dobu. Štaviše, možda je upravo ta zrelost ujedno i prvi preduslov dobrogštiva.
Коментари
Постави коментар