DJE REČE JAPAN, ILI KAKO SAM S TATOM GLEDAO I SLUŠAO MATIJU BEĆKOVIĆA

 Piše:Tadija Čaluković

Imao sam želju da napišem kritiku, posle sinoćne posete ’’Zvezdara teatru’’ i uživanju u tradicionalnoj 20.  književnoj večeri s Matijom Bećkovićem.
Ipak, i najbolji književni kritičar s prostora bivše SFRJ, Igor Mandić bio bi subjektivan u pisanju kritike. Tako da i ovaj moj pokušaj kritike, biće opasno ličan i subjektivan. A uostalom, takav je sinoć i bio ceo Zvezdara teatar.
Pri samom ulasku u ovu retku tvrdjavu kulture i umetnosti, već se okupilo nekoliko javnih ličnosti. Počev, od Mirjane Bobić-Mojsilović, njene sestre bliznakinje, prof. dr Zorice Tomić, Nataše Miljković, pa sve do, Ljiljane Smajlović, očekivane Olje Bećković i mladog i izuzetno uspešnog reditelja – Danila Bećkovića.
Jedan od glavnih utisaka večeri, bio je to da karte nismo imali, došli smo jer smo veliki bećkofili i ćerolozi, a i prevagnula je rečenica Matije koji je mom tati u slušalicu u svom duhovitom maniru rekao, kad ga je ovaj, pitao za karte – dodjite vas dvojica i nećete ostati napolju, malo ima ljudi koji vole mene da slušaju.
Poslušali smo ga. U potrazi za kartama, na licu mesta, jer bez njih bi teško ko mogao ući, naišla je jedna bakica sa kovertom u kojoj su se nalazile ulaznice. Upitala je :
- Trebaju li nekom karte ?
Moj tata koji je pomno pratio, tu situaciju kod biletarnice, skočio je rekavši ljubazno: Nama trebaju dve karte.
Odmah je uzeo jednu kartu, a tu je onda ušao u priču i jedan bačni par, koji je bio u istoj poziciji kao i mi. Pošto je starica "imala" svega, četiri karte, tačno dovoljno da mi dobijemo još jednu, a da bude dovoljno i za ove ljude.
                                                  ***
Udjosmo, i smestismo se po sredini drugog reda. Baš smo bili u društvu gore, pomenutog ’’krema’’. Iza mene je sedela, Nataša Miljković (ona je bila u trećem redu), a pored nje je bila Olja Bećković (iza mog tate) tako da sam pre početka Matijinog nastupa,(koji je inače kasnio pola sata) bio "prunudjen" da slušam njihov razgovor. Neću vam otkriti ništa, ne bi bilo fer.
Dijagonalno od nas dvojice, bio je Danilo Bećković, gledao je neprekidno u svoj smart – telefon.
U osam sati, na scenu je po običaju, izašao Dušan Kovačević.
Održao je protokolarni govor i tako otvorio i ovo jubilarno veče.
Rekao je da je i ovo okupljanje humanitarnog karaktera (kao i prethodnih 19 godina) i da će novac od prodaje ulaznica otići u obnovu manastira Milentija, podno Kopaonika, u blizini Brusa, iz 14. veka,  o kojem su pisali mnogi pisci.
Spomenuo je i to da koliko ljudi, vole da slušaju našeg uvaženog pesnika,svedoči činjenica da se karte za njegov nastup prodaju za dva dana.
A onda je rekao- naš veliki pesnik Matija Bećković,otišao je sa pozornice, a u istom momentu dolazi zvezda večeri.
Počeo je poemom o sebi, koja logično nosi naziv kao i njegovo ime i prezime.
Bili su to stihovi iz knjige - Tako je govorio Matija.
Zatim je recitovao pesme O hlebu i jeziku, Priča o Svetom Savi, Kad dodješ u bilo koji grad, šaljive strofe iz knjiga - Kad budem mladji i Kad budem još mladji, Ćeraćemo se još, Lele i Kuku.
Smeh su izazvali i stihovi :

Izašla je nova knjiga,
Ti znaš koja,
Pošalji mi je,
Ti znaš kako,
Ne mogu ti reći,
Ti znaš zašto,
A ti ćeš to lako.

Kazivao je i pesmu Osion pesniče, koja se završava stihovima koji i dalje odzvanjaju u mojoj glavi : ,,Sebe smo potvrdili digitalno, a realno ni slučajno.’’
Bila je tu pesma i posvećena Momi Kaporu o njihovim putovanjima, a pred kraj i poema o tome Kako ga je Duško Radović savetovao da napiše nešto :

Počni da pišeš nešto onako
Kao onomad baš onako,
Kako ti znaš;
Samo onako,
Džabe ti pričam, ako ne razumeš...
                                                         ***
Glavni ćerolog na pozornici je par puta bacio pogled na sat.
Veoma jak utisak ostavilo je i to što je dva-tri puta recitovao pesme posvećene Veri Pavladoljskoj, svojoj najvećoj ljubavi.
                                                        ***
Ljudi su se neprestano smejali na Matijine stihove, a kada je rekao :
- Evo jedne nove pesme za kraj.
U tom trenuku neka gospodja iz publike je viknula:
- A posle toga  Dje reče Japan !
Matija je ostavio taj papir s novom pesmom i uslišio želju :

Ja ne trpim kad drugi priča,
Zamaram se kad ćutim,
Poštenije da ti to kažem,
Nego da pričaš, a da te ne slušam...itd

Ubrzo, nakon toga izrecitovao je još dve ili tri pesme i čestitao svima novu 2017. godinu i otišao s bine uz neverovatan aplauz.
Ipak, publika u kojoj sam bio i ja, nije se zasitila dvo i po satne besede.
Ceo Zvezdara teatar, uz gromoglasan aplauz, ustao je na noge, ovom velikom pesniku.
Matija se vratio na "bis", a svi su ponovo seli u stolice.
Izrecitovao je još pesmu, opet nam čestitao Novu 2017. godinu i Božić, i za to dobi nesvakidašnje ovacije, ogroman aplauz.
Slegao je ramenima, mahnuo rukama i nestao sa scene.

Moj tata je na kraju čuo da je Olja konstatovala da njen tata nikada nije bio ovako dobar.

U povratku, kolima, rezimirajući celokupan dogadjaj, izvadio sam iz džepa od jakne one dve karte,koje nam je ustupila ljubazna baka.
Dobro sam ih osmotrio i primetio da na njima piše – Ljubica Bećković, besplatna karta.
Odmah nas je zaintrigiralo, ko je ona, ali smo znali da je iz porodice Bećkovićevih, po prezimenu.
Moj tata je mislio da pita Matiju, za identitet žene, da joj se dodatno zahvali, kao što će verovatno i uraditi, ali sam, ja jutros guglajući, uspeo da utvrdim da je ona njegova rodjena sestra!
Sve u svemu, biće ovo dogadjaj, iz kog ću moći da izvučem anegdote za ceo život.