НАШ ЈЕ САМО МИЛАН

                       
Пише : Тадија ЧАЛУКОВИЋ

                                                                        клуб Гласник

Бех ја јуче на промоцији књиге Наше су само речи Милана Ружића у Библиотеци града Београда.
Ту говорише Владимир Кецмановић, Желидраг Никчевић, Матија Бећковић и аутор – Милан Ружић.
Први је стигао Желидраг Никчевић, други се појавио Матија Бећковић (са којим сам се заједно попео уз степенице), а пет минута касније пристигли су и Кецмановић и Ружић у комплету.
Размишљајући, неколико минута касније кад сам се сместио у столицу и раскомотио се, сетио сам се речи Милана Ружића који ми је ( у Библиотеци у Гучи у фебруару ове године)  рекао да када му је била промоција прве књиге Некад, неко, негде Матија каснио чак двадесет минута.
Матија се овога пута искупио и дошао раније.
''Али као што на  почетку беше реч, тако мора  увек бити'', гласила би једна реченица из књиге, коју је наш најдрагоценији академик, највећи песник данашњице Матија Бећковић прочитао у току свог ненадмашног излагања.
Конферансје је иступила пред поприличну скупину људи и отворила ово вече, представила  госте и госта- домаћина и препустила реч Влади Кецмановићу, који се огласио и рекао да је договор да Милан прво прочита једну причу.
А Ружић је читао причу у којиј актери нису могли да се договоре ко ће говорити, баш као и на јави.


                        
                                                              Искра
Допирали су онда хвалоспеви на рачун аутора, од стране свих говорника.
Кецмановић је рекао да је патио као млад писац што му реченица није дуга и компликована, али да тај проблем Милан нема. Желидраг Никчевић је са становишта књижевног критичара  оценио ово дело као важно и епохално и рекао да оно није ни приближно наивно као што ће можда неко рећи. Он је изразио жељу да Милан прочита приповетку Кијање, што је Ружић и урадио.
Али... постоје неки људи који имају толику духовну моћ да је и њихова појава довољна да изазове буру, где год се налазили.
Биће да је један од таквих Матија Бећковић.
Иако је он био најстарији од свих беседника, устао је из своје столице при свом говору и причао разне приче о томе како је то било кад је могло да се живи и од стихова, песми Сутјеској и казао да наш Милан као да би желео да буде део тог времена.
Убрзо се ово књижевно вече привело крају речима: ,,Драго ми је што је толики број вас присуствовало овде, а да нисте добили  сендвич и хиљаду динара, као што је то данас случај.''
Последљи утисак, док сам излазио из библиотеке и прилазио трамвају био је да нисам био на краћој промоцији, што се тиче времена, али исто тако ово је сигурно била једна од најзанимљивијих промоција на којима сам присуствовао.

ПС : Матија је Матија...