ANA ATANASKOVIĆ : RADITE ONO ŠTO VOLITE, PA MAKAR I KAO HOBI




Pišu: Tijana Djordjević i Tadija Čaluković

Ana Atanasković ne samo da je izvrsna filološkinja, detaljan autor kome je ,,sve pod konac’’ i ne može da se podvuče greška, spisateljica sa stilom, kako sama za sebe kaže, nego i osoba od koje može mnogo da se nauči. U intervjuu za internet časopis Salome, prvi put otkriva detalje o tome kad je odlučila da objavi ono što piše, govori o svom bestseleru ,,Moja ljubav Nikola Tesla’’ i zašto se zainteresovala za Jelenu Anžujsku, o tome šta trenutno planira da napiše, svom dugogodišnjem radu u prosveti i preporučuje vam da čitate magazin Vodič za život i časopis Sensa.

Još u srednjoškolskim danima napisali ste tri romana. Šta spisateljica sa stilom danas može da kaže o svojim prvim delima?To su bili romantični, mladalački romani, mada su sadržali i ozbiljne delove u kojima se moglo videti da je ljubav prema pisanju za mene nešto više od hobija. Napisani su na mašini za kucanje, dobra postavka za mene je što sam u srednjoj školi imala predmet birotehniku, te poznajem slepo kucanje. Šalim se, ono što je najvažnije za ta moja “dela” je reći da sam ih završila, jer u pisanju je veoma važno imati upornost, kao prvo, a kao drugo, znati i kada zaokružiti priču, kada prestati sa izmenama, kada u mislima napisati “kraj”. Čitale su ih drugarice iz srednje škole, taj večiti “prvi faktor” kod većine pisaca, “prve ruke” i prvi prosuđivači. Sećam se da sam ih čak molila da mi napismeno daju svoje utiske i kritike, i dan danas ih čuvam. To me obeležava i dan danas – volim da imam interakciju sa čitaocima, da čujem i pohvale i zamerke. Naravno, ako su dobronamerne. Imam prirodnu intuiciju da osetim šta je dobronamerno a šta nije.
                                 
                        ,, 
Rad u prosveti je mentalno izazovan i veoma odgovoran, tako da je izuzetno težak, ali na poslu se ne ostaje od 9 ujutru do 7-8 uveče što ne umanjuje zalaganje jer je održati disciplinu, preneti znanje i biti maksimalno koncentrisan za samo 45 minuta izazovnije nego sedeti, recimo, u kancelariji te se ima vremena i za novinarstvo i za romanopisanje.


Kada ste rekli sebi da je pravi trenutak za objavljivanje knjige?
Nastavila sam da pišem, na fakultetu (Filološki, Univerzitet u Beogradu) i to poeziju. Nju nikada nisam objavila jer se sama prema poeziji odnosim veoma eksluzivno, pa i prema vlastitoj, mada moja najbolja drugarica kaže da je to velika šteta. Jednostavno, nisam osećala da je vreme da objavljujem svoje pesme. Pravi trenutak za realno objavljivanje nečeg što sam napisala (jer pisac neprestano piše „u glavi“ i „na javi“) se desio kada sam imala otprilike 32 godine. Srela sam jednu poznanicu sa fakulteta koja je tada objavila svoju prvu knjigu, zbirku priča. Razgovor sa njom me je podsetio na ono što sam oduvek htela da uradim. I, sećam se, izašla sam iz Mekdonaldsa na Terazijama i ideja za moju zbirku priča se pojavila odjednom, sve priče, likovi, koncepti, naslov, kako će biti povezane...sve. Bila je to, naravno, knjiga o Beogradu, koji je moja velika ljubav i inspiracija.


Šta Vas je navelo da pišete o Jeleni Anžujskoj? Odakle inspiracija i šta to nju izdvaja od ostalih žena srpskog dvora?Kao mala putovala sam jednom sa školom na more i sećam se da smo noću stali u neko odmorište i da mi je neko rekao da je to Dolina jorgovana, koja je nastala zbog Jelene Anžujske. Oba pojma – Dolina jorgovana i Jelena Anžujska su tako milozvučno, mirisno i poetično delovala na mene da taj osećaj nikada nisam izgubila, i zbog njega sam krenula da istražujem tu veoma značajnu i intrigantnu ženu. Bila je spoj istoka i zapada, mudra vladarica i prva žena graditelj manastira na ovim prostorima. Bila je visprena, lepa, obrazovala je naše mlade devojke, dobro se snalazila i u samostalnom vladanju i izlazila je na kraj što sa sukobima svojih sinova, kraljeva Dragutina i Milutina sa svojim ocem, a njenim mužem, kraljem Urošem I, što sa njihovim međusobnim trvenjima. Bila je, po predanju, osoba koja je donela ljiljan na ove prostore. Ona je i bajka i vera i praktična realnost u jednoj osobi.



Je li teško uskladiti rad u prosveti sa novinarstvom i pisanjem knjiga?Ne, čak je i veoma blagodetno. Rad u prosveti je mentalno izazovan i veoma odgovoran, tako da je izuzetno težak, ali na poslu se ne ostaje od 9 ujutru do 7-8 uveče (što ne umanjuje zalaganje jer je održati disciplinu, preneti znanje i biti maksimalno koncentrisan za samo 45 minuta izazovnije nego sedeti, recimo, u kancelariji) te se ima vremena i za novinarstvo i za romanopisanje.
 Za roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ Vam je bilo potrebno pet godina. Kako je izgledao put od ideje do realizacije?
Moj otac je imao sve brojeve kultnog naučnog časopisa “Galaksija” i u njemu je negde 80-ih bilo specijano izdanje o Nikoli Tesli, i članak o nekim ženama koje su se za njega zanimale. U svesti mi je ostala fotografija Katarine Džonson, i setila sam je se jednog dana, naizgled slučajno, sedeći pred kompjuterom. Ne znam odakle, ali došla mi je misao “Katarina Džonson je najviše volela Nikolu Teslu” i krenula sam da to proverim. Počela sam od knjiga i muzeja posvećenom Tesli u Beogradu, a istraživanje nastavila u SAD-u, u arhivama Njujorka, Filadelfije, Vašingtona i Delavera. Kada sam završila sva istraživanja, samo pisanje mi je oduzelo godinu dana, skoro svaki dan sam sedela nad belim papirom i dodavala. Na kraju je roman o Tesli završen kao dosta obiman, što je dobro, jer ima puno dokumentarnosti i podataka za koje se ovde ranije malo znalo.
Velikana poput Tesle predstavili ste na neuobičajen način. Kakvi su bili komentari nakon objavljivanja knjige?Reakcije su uglavnom bile pozitivne, dobila sam pozitivne kritike od mnogih ljudi koji su “Teslijanci”, naučnici i istraživači da sam unela novo svetlo u znanje o Tesli, da sam progovorila i o ženskoj strani i o eventualnim emocijama koje su obavijale njegov život, a bilo ih je. Uglavnom, najviše su me radovali komentari u kojima se navodilo da je čitalac saznao nešto novo. Bilo je nekoliko negativnih reakcija od, kako je moj utisak, ljudi sa konzervativnim pogledima na Nikolu Teslu koji ne odobravaju da se o njemu piše iz bilo kakvog emotivnog aspekta, ali kada znate kako i zašto se nešto napisali, a taj razlog je čista emocija, onda ništa i ne može da vas poljulja. 


                         
                                                     Delfi knjižare

Rekli ste da je pisac onaj ko rečima ulazi u duše čitalaca. Na koji način Vi prilazite tim dušama?
Iskreno. Sasvim iskreno i sa potpunim davanjem. Mnoge moje knjige imaju čiste autobiografske elemente koji su uglavnom tu da bi izvršili katarzu. Delo bi trebalo da podstakne i da pročisti, da izazove emociju, bilo kakvu, ali da izazove reakciju. Rekla bih da je to iskustveno-duhovno-emotivna proza.

 ,, 
Ne znam odakle, ali došla mi je misao “Katarina Džonson je najviše volela Nikolu Teslu” i krenula sam da to proverim. Počela sam od knjiga i muzeja posvećenom Tesli u Beogradu, a istraživanje nastavila u SAD-u, u arhivama Njujorka, Filadelfije, Vašingtona i Delavera. Kada sam završila sva istraživanja, samo pisanje mi je oduzelo godinu dana, skoro svaki dan sam sedela nad belim papirom i dodavala. Na kraju je roman o Tesli završen kao dosta obiman, što je dobro, jer ima puno dokumentarnosti i podataka za koje se ovde ranije malo znalo.


 Interesuju li se Vaši učenici za Vaše stvaralaštvo?
Da. Novije generacije čak i same “izguglaju” imena profesora pa onda tako saznaju, a ranije su znali ako nalete na informaciju u nekom mediju, ili im kaže neko od mojih poštovanih kolega. Zanima ih i to mi je drago.

Hoće li se u bliskoj budućnosti pojaviti neka nova knjiga sa Vašim potpisom?
Ne znam, volela bih. Priznajem da sam već jedno dve godine u nekakvoj vakuum fazi. Počela sam petu knjigu, roman, napisala nekih 40 strana i sa njim stala. Čak sam u jednom trenutku pomislila da više nisam pisac, mada mi čitaoci na društvenim mrežama stalno naglašavaju da nikako ne smem da prestanem da pišem. Znate, sve je moguće. Neko napiše samo jednu knjigu, neko 50…sve je za ljude. Ja sam do sada napisala 4, mada nisam prestala da pišem ni u mislima ni praktično – pišem novinarske tekstove za časopise “Vodič za život” i “Sensa”, sada i kratke priče o Beogradu za portal “Ne samo moda”. Ja, u principu, ne mogu bez pisanja. Dobra vest je što će se za nekoliko meseci pojaviti novo, dopunjeno izdanje mog romana “Jelena Anžujska” u izdanju Admiral Books-a.


 Kako da ne pokleknemo pred imperativima ovog vremena?U ranoj mladosti su me na neki način smetali navodi starijih ljudi kako je ranije sve bilo bolje. Kad ste mladi ne mislite na godine koje su preživeli ljudi stariji od vas. Onda dođete u te godine pa vam ista misao padne na pamet. Ne znam je li to pitanje nostalgije ili se realno vremena menjaju na neki neprihvatljiv način. Bila sam sklona da mislim da je ovo drugo, ali kako radim duhovno na sebi shvatam da ipak nije tako. Ako se i menjaju nekako, to je neminovno, i svako vreme iznedri šta je iz njega dobro. Nećemo pokleknuti ako, prvo, prihvatimo da su okolnosti takve kakve jesu i kada one prestanu da nas “žuljaju”, a drugo, kada smo stalno u akciji. Ko radi i trudi se ne boji se pada i apatije. Raditi ono što voliš, pa makar i kao hobi, ali ne prestajati, jedan je od preduslova za snalaženje u neravnomernoj liniji vremena

Коментари