Kolumna: Haris Plojović

                   ALTERNATIVNA REALNOST KROZ MISLI I DELA

 
 
Razmišljam satima o ljudima i šansama koje ljudi mogu da iskoriste ili ne u životu. U toku tog razmišljanja, nezaobilazno je misliti o raznim situacijama u koje ljudi mogu da upadnu ili da svojim rođenjem dobiju. Onda pomislim na narod određenog broja zemalja u Africi, na Palestinu; polja pamuka i glad sa krvlju i smrću čine gorak napitak koji piju stanovnici svih tih delova ove nase Zemlje, a koji se zove ‘’ neostvareni život ‘’. Ubrzo posle toga se spustim i na blaže, individualne sudbine, razni hendikepi i finansije koje smanjuju individualnost pojedinaca.
Dolazim do pitanja-šta je to ostvaren život? Po čemu merimo, kakav je etalon kojim odredjujemo vrednost ili nevrednost nečijeg života. Da li postoji kvalitetna ili viša smrt ili su sve smrti jednako mizerne. Da li vredi formirati jedan ceo svet u nama? Govorim o svetu koji nije opipljiv kao pesak, blato, čovek ili dragulj. Gde je taj svet? On ne postoji objektivno. Pa opet, na osnovu tog jednog nevidljivog sveta, dobijamo celu našu filozofiju, umetnost i religiju. Odgovor na to pitanje je antidepresiv gorepomenutih pitanja. Da li znamo koliko grama je teska dobrota ? A ljubav ? Zasto je nenamerno izvrseno delo oslobođeno osude ? Nameravati. Hteti. Želeti. Teziti. Gde to postoji ? Koji su to hodnici naše lobanje koji su krivi za to da li smo ološi ili heroji ? Šta znaci loša i dobra osoba ? Kako to da na osnovu osobina koje nisu opipljive, ljudi biraju saputnike, drugove. Gde su ideje iz kojih su se rađale najveće revolucije? Kako nastaje snaga, za koju nismo ni znali da postoji, posle samo jedne pročitane rečenice ? Postoji li poenta svemu ovome, uopšte? Ona je u 3 pitanja ; 1. Da li je bolji onaj koji daje 100 od svojih 200 dinara u dobrotvorne svrhe, ili onaj koji daje 100 eura od svojih 200 milijardi eura? Da li je gori onaj koji namerno ubije jednu osobu, ili onaj koji nenamerno ubije stotinu? Da li je sama činjenica da sam nepokretan i slep, a celim svojim bićem želim dobro, dovoljna da moj život ima smisao i uticaj? Šta vam srce kaze? Milioni ljudi, nemoćni usled raznih faktora, misle da su njihovi potezi samo pokreti bele farbe po belom zidu. Uzalud. Svom životu ne pridaju nikakvu svrhu. Suština naših života i postojanja nas u Univerzumu je sažeta u reči - NAMERA. Ako nam je htenje ispravno, računa nam se kao da trcimo, čak i da nemamo noge. I zato je onaj mrav koji gasi pozar herojčina ! Biti na strani dobra čini jednu volju vise na strani ispravnosti. Jer, koliko god da je lako obesmisliti sve, prava hrabrost je delovati svim srcem i kada ništa ne deluje vidljivo. Sam čin dela je ovde, a i često se desava, samo forma. Upravo zbog toga je sva ogavnost licemera, koji imaju samo formu. Koja je poenta? Poenta je da u nama, a mi smo - ljudi, sebi samima najbitnija stvorenja, postoji jedan ceo svet, koji liči na ovaj objektivni, a, realno, zar i misli ne postoje objektivno kao komunikacija neurona, svet alternativne realnosti. Taj svet čini sve ovo kretanje organske materije na Elipsi u Mracnoj prostoriji svrsishodno. I zato onda iskušenja dobijaju smisao. I zato imamo pojam greha i pokajanja. Suzdržavanje nam je smisleno, a savladavanje sebe najveća borba.

Nas smisao i život u nama, ne prati nužno spoljne, materijalne tokove. Ono sto mi želimo, već to i jesmo u jednom svetu. Zato postoje premijera i repriza, u našoj glavi i ono što drugi vide.

Коментари