EKSLUZIVNO ZA BLOG SALOME, KNJIŽEVNICA ANA ATANASKOVIĆ O LU ANDREAS :

Kako je jedna Lu u stvari bila La ili priča o Lu 

Salome



Piše: Ana Atanasković

"Sve ljubavi usrećuju, čak i one nesrećne", napisala je u svojoj knjizi "Šta je Eros", svojevrsnoj analizi ljubavnih odnosa i erotike Lu Salome, žena-fascinacija prema kojoj su muškarci i u doba kada je živela imali visoko poštovanje, ali ono se tokom prolaska vremena ne smanjuje, naprotiv, postala je simbol hrabrosti da se lična sloboda uzme u svoje ruke. "Ljubav između polova je večita borba", još je jedna rečenica koju možemo naći u njenoj studiji, prožetoj ličnim iskustvom, krvlju, srcem, sokovima u ustima i na grudima, sve je to Lu Salome sublimirala u svojim delima, prešavši mnoge ljubavne staze, od kojih su najpoznatiji Fridrih Niče, Rajner Marija Rilke, Sigmund Frojd i Pol Re, pišući ne drhtećom rukom, jer preispitivanje joj nije bilo svojstveno, već rukom punom strasti. To dokazuje i njeno mišljenje da je "ljubavni čin  stvaralački ushit zbog same ljubavi", ali je takođe u nastavku nagovestila da se "brže troši ukoliko je žešće", aludirajući na vihore koji su žestoko prodrmavali njene veze sa ljubavnicima, savetujući, pritom, nas, potonji svet, ali ko može da se sačuva unapred, ko može, i ako pročita, da se skloni od ljubavne oluje? Niko, moramo je sami iskusiti i onda, u miru, ponovo pročitati poruke mudrih ljudi, i osetiti olakšanje. Jer, ako je jedna Lu Salome govorila da je prekid najveće sreće u ljubavi prirodan i da smo neprekidno na putu ka tome, svaki put kada samo u ličnom slavlju, i kada to i sami doživimo, onda je istina zaista potvrđena. A šta ostaje? Ostaje žar, ne sećanje na njega, nego žar ljubavi koji je zauvek u nama, postao je sastavni deo nas i putuje sa nama dalje kroz iskušenja.


                                   izvor:  ARTr & Thoughts - WordPress.com, s leva na desno: Rilke i Salome 

Ko je bila ta žena čiji su ljubavni žarovi i žalovi dospeli i do nas, pa je čitamo, proučavamo, posmatramo i slavimo? Rođena je u Sankt Petersburgu kao Luíza Gustavovna Salomé. Njeni roditelji su bili hugenotskog i nemačkog porekla. Večito je volela i poštovala iskrenost ruskog naroda. Rođena je sa zvezdanim predispozicijama za slobodu, njena planeta ljubavi je težila apsolutnoj razrešenosti od svih stega i simptomatičnoj neobičnosti, a planeta strasti je, nasuprot, težila muškarcima koji će je obožavati, ljubiti i tetošiti. Borba, kao što je i napisala, konstantna borba i želja za duhovnim napredovanjem, najviše kroz iskustvo jer, napisala je da je "duhovni život sublimirana polnost". Uspevala je u svemu, naročito u održavanju svoje slobode, još u to vreme, kada je slobodan život za ženu bio nepojmljiv, Lu je bila osvajačica slobode, kao žena-perjanica koja drži crveni barjak. Izrešetan bodljama i borbom, ali stalno u njenim rukama. Njeno ponašanje, ljubavni i uopšteni život su bili revolucionarni i raskošni, a od pisanja je zarađivala dovoljno da bude samostalna.
Bila je i prelepa žena, vitka, imala je prodoran pogled koji je izražavao duboku mrklinu i drčnu vedrinu, crte lica u isto vreme i oštre i izazovno romantične, njena pojava je bila impozantna.
Kad joj je bilo 17 godina, tada već vragolasta devojka sa hladnim podtonom (ispostaviće se kasnije da je, i pored brojnih kontakata, zaljubljivanja u nju i ostalih dogodovština odlučila da bude bez konkretnog muškog dodira sve do svoje tridesete godine, može se naći podatak da je prvo seksualno iskustvo imala sa izvesnim neurologom Zemekom tek tada), Lu Salomeje ubedila holadnskog propovednika Henrija Gilota koji je bio stariji od nje 25 godina, da je podučava teologjii, filozofiji i književnosti (francuskoj i nemačkoj). Sveštenik je pristao sa oduševljenjem jer se u nju zaljubio, čak je planirao i da se razvede. Energija te neobične devojke koja mu je sedela u krilu dok je od njega upijala znanje kao pijavica bila je razarajuća. Pored znanja koje je preneo na nju i pored dodatog samopouzdanja koje je sa njim stekla, on je zaslužan i za nadimak Lu, jer mu je bio problem da izgovori njeno pravo ime.

                                  izvor :Alea, na slici su Lu Salome, Pol Re i Fridrih Niče (1882.) 

Onda se desio njen prvi u nizu odlazaka od muškaraca, njeno prvo "ne" koje je bilo toliko magnetsko da je delovalo kao čudotvorni lepak, pa su je svi, kao što se to desilo i Gilotu, još luđe voleli. Ali, ona je bila neumoljiva, njeno "ne" jako odavde do večnosti. Prvo se uputila u Švajcarsku sa majkom, u Cirih, da nastavi školovanje i stekne univerzitetsku diplomu. Kada je napunila 21, majka ju je odvela u Rim, gde je u književnim druženjima upoznala Pola Rea, književnika koji je bio kompulsivni kockar. Njoj je bio idealan za predlog koji je imala u glavi - predložila mu je da žive u akademskoj komuni. O, da, njena planeta ljubavi je apsolutno bila za to - sloboda koju daje komuna, ta čudna višebojna zajednica bila joj je veoma privlačna. Sreća je postala još jača kada se njihovom dvojcu posle samo nekoliko meseci pridružio Fridruh Niče, čovek maestralne inteligencije, bolešljivog tela i sa velikom dozom nesigurnosti u osećanjima. Možda ju je baš on najviše voleo, da li se ljubav meri bolom koji usledi kasnije, ili je to neko drugi, možda je veselo vreme brzo prošlo pa je šok prerano usledio, da li je ona marila za to (a svakako jeste, kako nam u svojoj mašti, a povezan sa njenim zvezdama dočarava Irvin Jalom u svojoj knjizi "Kad je Niče plakao") ili je jurila svoju vlažnu intuiciju, odstranivši Ničea iz upregnute trojke i otišavši sa Reom u Lajpcig? Shvatila je ona da je Ničeova ljubav postala "dešperacija" i previše tamna krv. Čudno je nama, a možemo samo da zamišljamo kako je bilo njoj, jedan je sledi bez pogovora, drugi je mrzi i voli, i završava svoju epopeju zvanu "Tako je govorio Zaratustra" inspirisan njenom izdajom (a da li izdaja uopšte postoji?), u stanju omraze prema ženskom rodu ("Žena ne zna za prijateljstvo" i "Ideš kod žene? Ponesi bič"). Niče tada nije znao da će ona napisati da je "muška psiha prepoznatljiva u nesebičnom predavanju cilju a ženska u blaženoj postojanosti samoj sebi", a Lu je, svakako te svoje buduće zapise osećala, idući za svojim sopstvenim kipovima slobode. Ona će se Ničeu odužiti objavivši studije o njegovom životu 6 godina pre smrti čuvenog filozofa, ali odlazak u Lajpcig je bio trenutno oduševljenje i sa Reom je morala otići tamo. "U ženi se sve prazni unutra, u život, i ništa iz njega ne izlazi napolje: kao da u njoj život kruži unutar sopstvenog kruga", pisala je u svojoj studiji i, svojim odlascima, verovatno, menjala mesto sopstvenih krugova, ali ih se, po sopstvenoj volji, čvrsto držala.
                     
                                                           PULSE, Lu Andreas Salome

Salome i Re su se onda preselili u Berlin ali je Lu i njemu priredila iznenađenje. Odlučila je da se uda za lingvistu Fridriha Karla Andreasa (brak je u celini i celosti bio nekonzumiran, oni su od početka do kraja živeli u celibatu, ona je pararalelno sa brakom, održavala brojne i čuvene ljubavne veze sa strane i bivala retko kod kuće), kada je on ranio sebe u grudi pred njom i hteo da se ubije ako ona ne prihvati bračnu ponudu. Re je bivao konstantno uveren da njeno venčanje neće promeniti ništa, ali je njegovo poverenje bledelo. Kada je i on morao da popije njeno "ne", izvršio je samoubistvo, a Lu je bila strašno pogođena i ušla je u duboku krizu iz koje ju je izvukao bečki doktor Fridrih Pineles. I sa njim je imala romansu i namerno abortirala njegovo dete. Njen sopstveni ponor ju je ponukao da se zainteresuje za psihoanalizu te je tako postala učenica Sigmunda Frojda (postoje navodi da je i sa njim imala ljubavnu aferu). Frojd je obožavao Salome i divio joj se, hvaleći je da je duboko razumela ljude, više nego što su oni razumeli sami sebe. On se divio i njenim psihoanalitičnim esejima i studijama, a može se sa pravom reći da je ona bila prva žena koja je dala doprinos u toj oblasti. Svoju knjigu "Šta je Eros" je, čak, napisala pre nego što je i upoznala Frojda. Ko će bolje opisati sveti erotizam nego žena koja je svoje ljubavne avanture je zvala "malim ljubavnim gozbama koje divno osvežavaju dušu". Bila je omiljena Frojdova učenica, dao joj je zlatni prsten koji je značio bliskost i kojih je bilo samo nekoliko. Bila je gospodarica muških srca. Najviše zato što je bila toliko samosvesna. Njena poruka ženama je: "Sve dok žene ne shvate sebe predanije i dublje u svojoj različitosti od muškarca, sve dotle neće znati koliko je moguće razviti se u toj građevini sopstvenog bića". I bila je sasvim u pravu. Jer ženama ne može da pomogne fundamentalni feminizam koji će poistovetiti muškarca i ženu po svaku cenu, već upravo shvatanje različitosti i lepota isticanja iste, uz nužnu duboku povezanost sa sopstvenom prirodom.
Niz muškaraca koje je volela i koji su nju obožavali nastavio se sa pesnikom Rajnerom Marijom Rilkeom (ne bez njenog čuvenog odbijajućeg "ne" koje se desilo na samom početku upoznavanja), od koga je bila starija 15 godina (on je na početku veze imao 21). To ih nije omelo da jedno drugome daju ono što su tražili - Lu ga je učila ruski, bila je njegova muza i zaštitnica i upoznavala ga je sa značajnim ličnostima. Živeli su blizu Mihnena u obostranoj kreaciji. Ima li mekše sreće?


                                                    izvor Pinterest, Lu Andreas i Frojd

Kako su je drugi voleli možemo videti i u pismima. Niče joj je pisao o svojoj patnji ali i o brizi da li će ona sama pronaći sebe, Rilke joj je pevao da je kao kralj među bogatstvom i da zna ko je njegova kraljica (pisao joj je i da njegov rad zbog nje dobija blagoslov i da se oseća kao čovek kome se snovi ostvaruju). Nama bi, možda, najsimptomatičnije bilo da razumemo šta je Lu, između ostalog, napisala Frojdu: "Najvažnija stvar je održati veru u život i da ona bude vitalno prisutna, pomoću nje mi možemo da preživimo".
Lu je bila sposobna da napiše "Himnu životu" jer je ga je zaista živela kao himnu, kao najlepšu muziku. Zamislite tu Lu koja peva "La, la, la". Vrlo je lako, kad znamo da je u himni napisala da voli enigmatiku života, šta god da se desilo, da li se smejala ili plakala, "da li mi je život dao uživanje ili bol, volim život sa svim njegovim ranama". Ona je bila muzika. Napisala je: "Voleti znači: znati o nekome toliko da stvari poprime njegovu boju, i kad nam se približe, da postanu da budu tuđe i strane ili hladne i prazne, slično opakim životinjama u okolini raja koje pitomo pružaju šape" i "Samo onaj ko ostaje svoj pogodan je da bude trajno voljen, jer samo on u svom živom sadržaju simbolizuje drugome život". Lu Salome je znala da voli i dobijala je ljubav, jer svako je muzika kada kroz ljubav inspiriše druge, a to je bila ona, ljubiteljka života, čista ljubavna poezija sa posrebrenim očima.


Коментари