Kolumna : Isidora Lazović




         Šta da ti kažem, svete? Opet je zima. Drugačija od prethodnih deset – ili više od deset. Više se i ne sećam koliko je prošlo od poslednje ovakve zime. Napolju sneg, a unutra miris tople čokolade i zvuk uljanog radijatora koji se greje. Tako je bilo nekad. Onda je došao dugi period u kom su zime bile bez snega, skoro sunčane, grejanje je bilo na drva, a topla čokolada se pila u kafiću.

                                    
 Odavno već nemam nikakva očekivanja. Da li je to iz straha od razočarenja ili zato što odavno već skoro sve mogu da predvidim, ne znam. Mrzim to kod sebe što volim iznenađenja, a ništa ne može da me iznenadi. Ponekad, u trenucima kad se bliži neko slavlje i ja isplaniram sve do najsitnijeg detalja – šta pokloniti, gde stati, kako se organizovati, pomislim da se možda krećem u pogrešnom krugu ljudi. Volim uspomene. I male i velike. Nikad nisam bila neko ko pada na skupe poklone i javne gestove. Privatno, malo iznenađenje, pošalica, čak – takve stvari ja pamtim. Ne ogrlice od belog zlata, markirane novčanike ili haljine. Problem nastaje kada se čovek toliko daje, a oni oko njega naviknu da dobijaju, da zaborave da i taj neko, možda, možda, želi uspomenu na neki dan. Većinu uspomena poslednjih zima bez snega sam stvorila drugim ljudima. Nije mi žao, da se razumemo. Te stvari će ti ljudi pamtiti kao nešto interesantno što im se desilo. Naravno, hvala onim ljudima, a oni uvek znaju ko su, koji i meni to rade – čine da se osećam kao najbitnija osoba na svetu u jednom malom komadu vremena koji mi poklone na neki drugačiji i poseban način.                                             
                               
                                          
Gledajući kroz prozor stana u Mileševskoj 19, u kom pre nekog vremena ne bih ni pomislila da ću biti, razgledam krajolik. Mali park koji spaja nekoliko zgrada, osvetljen uličnom rasvetom, a opet sklonjen od ulice. Tanki sloj snega na stazama koje ga prožimaju, malo deblji pored. Svako drvo okićeno belim pokrivačem. Sećam se sastava iz osnovne škole koji bi nam učiteljica ili nastavnik dao u decembru na temu zime u našem kraju. Kad smo bili klinci, zima je bila čista magija. Sneg, planina, čizme, skafander, smrznuti nosevi, grudvanje... Nemaš vremena da obučeš komplet opremu, nego samo kapu i rukavice, pa mama viče za tobom da se vratiš po šal, a tebe čekaju braća i sestra ispred da idete kod tetke na sankanje... Kakva su to samo vremena bila! Dok smo došli do osnovne škole, snega i vremena za sankanje je bivalo sve manje. I tako smo, malo po malo, zaboravili da bi trebalo da budemo deca i pretvorili se u one grozne odrasle koje Mali Princ toliko ne voli. A sa tom promenom vremena iz idilične zime u onu bez snega i od dece u odrasle, došla je i promena raspoloženja. Vreme je postajalo sve toplije, a odnosi među nama sve hladniji. Decembar mi je uvek donosio loše vesti, razočarenje i tugu. Tako sam se navikla da se u decembru ništa lepo ne dešava, te me s toga ništa loše ne može iznenaditi. Međutim, lepe stvari svakako nisam očekivala, a ovog su mi se decembra baš one desile. A, kao šlag na tortu, baš prvog dana zime pao je i prvi sneg. I, onda, baš tako, kao nekad, došla sam do ovog momenta. Baš ovog, kad kroz prozor gledam sneg po drveću i zemlji, slušam uljani radijator kako se zagreva i mirišem toplu čokoladu koja se puši na stolu. I sve je baš, baš onako kako je nekad bilo. Samo nekih tri stotinjak kilometara daleko od kuće...

Коментари