Kolumna : Isidora Lazović



PANEGIRIK

   Takozvana „srpska“ Nova godina, posebno mi učini sentimentalnom. Ove godine je taj trinaesti petak, ali mi neće biti baksuzan. Ne dam da bude. Treća će godina za redom kako se borim protiv toga. I pišem ovo, u susret tom datumu, kao omaž, a zna se i čemu.
Pitam se kad gledam neke filmove da li su neke stvari moguće. Nisam nikad verovala u filmove i romane. Ljudi se ne pronalaze tek tako. Nećeš se jednog dana u holu faksa sudariti sa čovekom, neće ti ispasti knjige, dotaći ruke, neće to biti takva koincidencija. Ljudi se ispituju, istražuju, za sve je potrebno vreme, ništa se ne dešava instant. Čak ni instant kafa nije baš takva, a kamoli konekcija. Da ti kaže čovek „upoznali se na trgu za doček“, šta bi mu rekao? Daj, bre, ne lupaj. I, ne, nije ovo još jedna neverovatna ljubavna priča. Nije to to, niti sam ja taj tip osobe. Ovo je priča o prijateljstvu. I to onom za koje svi kažu da je nemoguće i da ne postoji i da bi tu uvek neko nekoga. E, pa, ne bi niko nikoga. Tri godine već ne bi niko nikoga. Ljudi moraju da shvate da se neki pronađu samo da bi bili prijatelji – pravi, iskreni i postojani. I, baš tako, upoznaju se na trgu za doček pravoslavne dok svira Riblja Čorba.

    Verujem da je prijateljstvo kao voda. Znate svi priču o vodi i steni i kako voda smrvi stenu – ne zato što je jača, već zato što je uporna. Tako vam je i s ljudima. Šta god vam se nađe na putu, koliko god bilo veliko i delovalo nepremostivo, ako ste sigurni u nekoga, sve je malo i beznačajno. Kažu još i da je slana voda lek za sve – suze, znoj ili more. Ako to ubacimo u ovu našu alegoriju, videćete da je to zapravo istina – veliko, ponekad turbulentno prostranstvo, bezgranično i plavo, koje čuva mnogo tajni, a gradi se suzama i znojem.

I, zato, da ne dužim, želim da se zahvalim. U najmračnijem tunelu, znam ko me čeka sa druge strane i ne da mi da stanem. Kada naiđe plima i kad se čini da će poplava, kad smo na različitim stranama sveta, kada svi govore da muško-žensko prijateljstvo ne može da opstane, kada nisam tu. Čak i onda kad sam na jednoj strani obali našeg mora, a on na drugoj.

Uz zvuke Riblje Čorbe,
koju toliko ne gotiviš,
i svakog trinaestog januara,
kad pada sneg,
koji ja toliko ne volim,
ali mi manje smeta kad vidim koliko tebe čini srećnim.
Svaki dan,
cele godine,
od trinaestog do trinaestog – hvala.



    Ne dajte, ljudi, da vam govore šta može da funkcioniše, a šta ne. Sve se može kad se hoće. A hoće se...

Коментари